Džordan nije bio aktivista, ali je promenio svet sportista autsajdera: Novi pogled na priču da i „republikanci kupuju patike“

U proleće 2001, na svom prvom NBA gostovanju, Itan Tomas pogledao je kroz prozor klupskog autobusa u razularenu masu što se tiskala oko hotela.

„Ovako je uvek u NBA?“, pitao je svog saigrača, Kristijana Lajtnera.

Lajtner se nasmejao. „Nisu oni ovde zbog nas“, odgovorio je. „Ovde su zbog Džordana.“

Majkl Džordan vratio se košarci nakon 3 godine apstiniranja, i sva svetla ponovo su bila uperena u njega. Mladi Tomas nije mogao da se ne zapita šta je s Džordanovim aktivizmom, i zašto u te svrhe ne koristi svoju popularnost?

Aprila 2003, Džordan je, sa 40 godina i kolenom nabreklim kao grejpfrut, odigrao svoju poslednju utakmicu, povukavši se kao šestostruki šampion. Mnogi su verovali da je najbolji ikada, a mnogi veruju i danas; serija Last Dance i film Air značajno su doprineli rasprostiranju tog mišljenja među generacijama rođenim nakon njegove ere.

Deluje kao da Džordan za sve vreme svoje karijere planetarnu popularnost nikada nije iskoristio u prave svrhe – nije direktno podsticao političke ili društvene promene. Tek u poslednjih nekoliko godina Džordan je pokušao da raskine sa svojom senkom tvrdokornog kapitaliste bez društvene svesti, predstavljajući se javnosti kao filantrop i povremeno pozivajući na rasnu pravdu.

„Sedeo sam u sali Vizardsa i čitao neku knjigu. Tu je bio i Džordan, zajedno s jednim članom njegove pratnje“, priseća se Itan Tomas. „Odjednom je taj tip počeo da priča o dobrotvornim stvarima koje je Majk radio bez publiciteta. Sećam se priče o golf klubu rezervisanom samo za belce, u kom su naravno Majku dopustili da igra, ali je on zapretio kako će napustiti klub ne promene li svoju rasnu politiku. Tada sam rekao Majku kako je to nešto što bi ljudi trebalo da znaju, a on mi je samo odgovorio ‘Ja to ne radim.’ Nakon toga, nikada ga više nisam mogao smatrati antitezom sportskog aktiviste, jer jednostavno on to nije bio.“

U filmu „Air“ je Džordanova majka prikazana kao ta koja je sklopila revoulucionarni ugovor s Najkijem, otvorivši svojim primerom puteve do ogromnih zarada i drugim afroameričkim sportistima. Ali ko može sa sigurnošću da tvrdi da Džordan scenarijom nije zamaskirao pravu istinu?

Len Elmor, bivši NBA igrač koji se povukao 1984. kako bi upisao pravo na Harvardu, kaže kako je, kao čovek koji je poštovao Alija i druge poznate aktiviste šezdesetih godina, bio veoma zbunjen Džordanovim ćutanjem, naročito ćutanjem o uslovima rada u fabrikama gde su se proizvodile njegove patike.

„Ne pokušavam da odbranim Majkla, ali njegove godine nisu imale ono što su imale šezdesete. Nisu imale Vijetnamski rat, pokret za građanska prava, a reinterpretacija Majklovog nasleđa zavisi od onoga što ste videli tada i onoga što sada vidite“, objašnjava Elmor.

Tomas nije bio u ligi za vreme Džordanovog zenita, i njegovi pogledi na to doba zasnivaju se isključivo na intervjuima i knjigama. A istina je da je Dejvid Stern, tadašnji komesar NBA, bio zaluđen popularizacijom lige i igre, izričito se protiveći svemu što bi toj popularizaciji moglo nauditi.

Stern je oduvek bio na tankoj liniji između svoje progresivne politike i straha od otuđenja potrošača, a Džordan ga je uglavnom u tome pratio. Da li je ovaj pristup bio odraz čoveka koji je suštinski nesklon riziku? Da li je Džordan delio viziju koja se pripisuje njegovoj majci u ovogodišnjem filmu? Da li možda nije bio svestan da je bio dovoljno poznat i moćan da progovori o društvenim problemima a da mu karijera ostane netaknuta?

„Džordan je promenio svet, samo što to niko nije video dok nije došao 21. vek”, tvrdi Soni Vakaro, čovek koji je odigrao ključnu ulogu u Džordanovom vrbovanju za Nike. „Lebron je danas takav kakav jeste samo zato jer je Majkl omogućio korporacijama da ulože ogroman novac u sportiste, posebno afroameričke sportiste, čija je moć u međuvremenu porasla.“

Džordanov uticaj na današnje superzvezde doveo je do ere haotičnog uskakanja u timove, nečega dijametralno suprotnog eri samog Džordana. Uz sav prezir koji je imao prema Džeriju Krauseu, generalnom menadžeru Bulsa‌ tokom njihovih najučinkovitijih godina, Džordan je radio sa igračima koje je imao, nemilosrdno ih gurao do uspeha i na kraju požnjeo nagrade.

„Majkl je bio deo generacije koja je na koledž išla nekoliko godina“, kaže David Falk, Džordanov dugogodišnji agent. „Bio je deo generacije koja se identifikovala sa koledž progragmima, generacije koja ne menja ekipu kako vetar dune. Jednom sam ga pitao da li je ikada razmišljao o tome da igra sa Medžikom Džonsonom i Lerijem Birdom, a on mi je odgovorio ‘Dođavola, ne. Želeo sam da ih isprašim.’ ”

Džordan jeste stvorio određene kontroverze, uglavnom vezane za igranje golfa na visoke uloge, ali danas, sa svojih 60 godina, Džordan je zaslužio da ga posmatramo kroz sočivo evoluiranog narativa, jer on je bio taj koji je podigao letvicu za sportiste autsajdere, i to njegovo nasleđe blistaće još dugo.

Dvadeset godina nakon njegovog poslednjeg košarkaškog skoka, Džordan je verovatno i dalje najmoćniji igrač u svetu sporta. Da je bio toliko sklon, možda bi čak i imao snage da se nakon napuštanja košarke nadmeće za mesto koje je nekada držao Helms. Njegov stav je, međutim, oduvek bio dvostranački.