Da li bih žudela za životom u gradu isto onoliko koliko žudim za životom u prirodi kad bih zapravo živela u prirodi? To sam se pitala ovih dana tokom kojih smo Reska i ja bili na njegovoj vikendici u Ležimiru na Fruškoj gori. Podelili smo poslove u voćnjaku i u kući, ja skupljam grane od orezivanja, on prska korov, ja izbacujem smrdibube, on seče drva, ja kuvam, on pere sudove, psa šetamo zajedno.
Ritam je takav da ujutru ložimo vatru u smederevcu, čitamo knjige, šetamo psa pa spremamo doručak. Nakon toga idemo u voćnjak sve dok ima svetla, a kad padne mrak, on crta – ja pišem, posle gledamo film, obrnemo još jedan krug s psom, pa čitamo. Taj ritam je skoro pa potpuno drugačiji od mog ritma u gradu gde veliki deo dana radim unutra, na kompjuteru, a premalo u prirodi. Tamo mi dan počinje s doručkom a ovde ima toliko toga da se uradi pre doručka, ovde se svaki obrok zasluži znojem.
I dok tako poredim stvari, pokušavam da zamislim šta bi bilo kad bih stvarno u potpunosti napustila grad. Kad bi mi najbliži market bio na 20 minuta vožnje makadamom, kad u okolini ne bih imala prijatelje, dobar internet, kad bi struje bilo samo dok se ne istroše solarni paneli, bez potrepština koje u gradu mogu tako lako da se nabave, bez klime i bez svih tih gradskih događaja. Kad bih umesto toga provodila dane u bašti ili voćnjaku, radila malo napolju malo unutra, gledala psa kako mu je čitavo prostranstvo dom a ne kvadratura jednog stana.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM NEDELJNIKU KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 6. APRILA. DIGITALNO IZDANJE NA NSTORE.RS
Tagovi
