Umetnica Edita Kadirić, koja već dugo radi i stvara u inostranstvu, poslednjih godina je sve prisutnija i na našoj umetničkoj sceni. Od srede 13. marta, na izložbi “Brutalna nežnost”, zajedno sa Kejti Voznicki predstaviće svoje radove u nedavno otvorenom Salonu Oto Bihalji-Merin Muzeja naivne i marginalne umetnosti, u Nemanjinoj 3 u Beogradu.
Ovo je prva izložba u novom izlagačkom ciklusu Dijalozi, u kome se susreću umetnici i umetnice iz naizgled različitih umetničkih svetova: zvanične/mejnstrim/akademske umetnosti i sveta marginalne/autsajderske/art brut umetnosti. Muzej naivne i marginalne umetnosti kroz ovaj ciklus teži da istraži šta sve nastaje iz tog spoja. Kustoskinja izložbe je Senka Latinović.
Edita Kadirić kroz svedeni crtež predstavlja večitu liminalnost ženskog iskustva, odnosno svet nežne i nemilosrdne mladosti, devojčica u periodu transformacije u ženu, posle čega ništa više neće biti isto.
Edita Kadirić, foto Nikola Lučić
Vaši radovi biće izloženi u okviru novog muzejskog ciklusa “Dijalozi”, u kome se “susreću umetnici i umetnice iz naizgled različitih umetničkih svetova: zvanične/mejnstrim/akademske umetnosti i sveta marginalne/autsajderske/art brut umetnosti”. Kako vidite susret ova dva sveta u celini i kroz odnos vaših radova sa delima Kejti Voznicki?
Veoma mi je drago što učestvujem u ovom dijalogu. Po meni, to i nisu tako razdvojeni svetovi. Sad prvi put imam iskustvo da ću izlagati sa nekim koga ne poznajem i čiji rad ne poznajem, a opet ovako, kroz online komunikaciju, imam utisak da sa Kejti stvaram jednu priču.
A ta je priča univerzalna i prepoznatljiva. To je priča o adaptaciji, slobodi izražavanja i posledicama bunta, o lepoti stalne dualnosti kroz neke ženske interpretacije.
To su ta neka naša prepoznatljiva sestrinstva, koja se dešavaju u tim poetskim međuprostorima, bez obzira odakle dolazimo u formalnom smislu.
U vašim delima, kako ranije izlaganim tako i ovim koje ćemo videti na izložbi “Brutalna nežnost”, uočljiv tematski motiv je hormonalni status kod žena. Šta vam je bilo specifično i umetnički interesantno u tematizovanju ovog motiva?
Sve mi je interesantno u tim suptilnim promenama. Ne radi se samo o hormonima naravno, nego o čitavom spektru transformacija kroz koje i sama prolazim. Mislim da je čitav ciklus sazrevanja zapravo poezija, lepa i opora, ali opet vizuelno i iskustveno neodoljiva.
Umetnost ima tu moć da nelagodnost pretvara u izazov, a izazov u uživanje. Kada to kažem, mislim na tu punoću doživljaja svega živog. Počev od tela kao kuće, do sveta van tog tela i te magične interakcije. Želela sam da dočaram suptilnost tih promena, erotičnost i oporost u isto vreme.
Ta je tema za mene uvek nedorečena, duboko senzorna i puna tajni. Iako to nije jedina tema kojom se bavim, jeste jedna od omiljenih, organskih.
Otkuda u toj slici životinje? Kako umetnički i psihološki doživljavate taj simbolički odnos mladih žena i životinja, a koji se reflektuje u vašim delima?
Specifičnost ove izlozbe je ta, da je kustoskinja Senka Latinović birala sa Kejti radove u mom ateljeu gde ja nisam bila prisutna. Imala je slobodu da izabere jedan deo radova iz moje arhive koji nikad nije bio predviđen da bude izložen. To su relativno stari radovi. I tako je formirala koncept žena-životinja imajući u vidu da i Kejti u svom radu koristi to kao motiv.
Životinje kod mene predstavljaju alegorije, animalnu projekciju ženstvenosti. Često izranjaju iz samog tela, nadomešćuju ekstremitete, stvarajući tako pomalo naivni, pomalo šamanski profil imaginarne žene. One su ovde jezik neprilagođenosti i ujedno veza sa spoljnim svetom… mladost u zrelosti.
U kustoskom tekstu interesantna je formulacija da u vašim delima gradite “atmosferu napete neprijatnosti, ali i neke svečane tuge koja, čini se, oduvek prati žene na njihovom životnom putu”. Kako vam deluje ova opservacija, odnosno na koji način razmišljate o samoj atmosferi dela i emocijama koje bi mogle da izazovu kod posmatrača?
Senka je zaista napisala divan tekst. Uspela je svojom veoma suptilnom i veoma profesionalnom navigacijom da nas uplete u svoj koncept, koji ta rečenica u potpunosti objašnjava.
Žene nisu tragične, one su moć, ali im je ta moć društveno i politički stalno osporavana. Na neki način ova izložba se bavi i time. Kroz duboko intimnu introspekciju, kroz dijalog, želele smo u ime svih žena da pošaljemo poziv na pripovedanje.
Dugo živite i radite u inostranstvu. Poslednjih godina ste nekoliko puta izlagali u Srbjii, na izložbama “Hormonologija”, “Casting”, “Lady of Hormones”…. koliko ste danas povezani sa domaćom umetničkom scenom, odnosno Art Brut scenom i umetnošću koja nalazi svoje mesto u izlagačkim prostorima Muzeja naivne i marginalne umetnosti?
Ja volim Art Brut. I ovo je prvi put da izlažem sa nekim sa te scene. Dopao mi se Kejtin rad i rado sam prihvatila poziv za saradnju. Zadnjih godina sam počela da izlažem i kod nas, i raduju me pozitivne promene i neka nova živopisnost na umetničkoj sceni Srbije. Ja živim kao nomad zadnjih dvadeset godina, ali u Srbiji imam dom i veoma sam vezana. Takođe je u pripremi i nekoliko projekata koji će biti prikazani i u Srbiji.
Što se tiče Art Brut scene, ona je veoma aktivna. Zato što je Art Brut prirodan. Antropološki gledano, to je nesputani jezik viđenja sveta, koji nam je svima tako velikodušno dat kao impuls. Svet je obojen tim impulsom. Jedan od mojih najvoljenijih umetnika je Art Brut umetnik Henry Darger. Negde u svojoj unutrašnjosti, moj deo doprinosa ovoj izložbi, ,Brutalna nežnost” posvećujemnjemu. Za svu njegovu umetničku zaostavštinu, nastalu bez opterećenja publikom, kritikom i egzistencijom, u brutalnosti i lepoti istine Art Bruta.
Ova nežnost je za tebe, Henry….
Tagovi
