Jedna vežba koju na treningu izvode fudbaleri Lestera sumira čitavu filozofiju njihovog trenera. Igrači raspoređeni u obliku kvadrata, čija je ivica dugačka oko 35 metara, pri čemu golmani stoje jedan prekoputa drugog, a dva igrača su u sredini. Njihov cilj je da preseku loptu, a cilj igrača okolo da podele što više pasova koji „presecaju linije“.
„Što više preciznih dodavanja između tela protivničkih igrača“, objašnajva Brendan Rodžers i broji – ako izbroji do 12 cilj je ispunjen. Međutim, igrači koji su „u sredi“ to ne dozvoljavaju, kidišu na svaku loptu, kao da im od nje život zavisi.
I tu je sve. Igra unapred, kvalitetna dodavanja koja pomeraju težište igre i presecaju na pola protivničku odbranu, pokušaj da se što brže povrati posed i požrtvovanost. To je Lester.
Osvojili su titulu pre pet sezona i tada su svi očekivali slobodan pad. A onda se pojavio Rodžers.
Taj čovek definitivno zna šta radi, iako na kraju sezone njegovi timovi uvek bivaju plasirani lošije nego što zaslužuju (osim Seltika, razume se).
Rodžers je trebalo da postane pomoćnik u stručnom štabu Mančester Sitija, ali je želeo na veliku scenu, da igra glavnu ulogu i izabrao je Svonsi. Usledila je liverpulska tragedija u sezoni za pamćenje i samo jednom „proklizavanju“, zatim pauza, pa Seltik i onda prelazak u Lester usred sezone.
Unapredio je tim u onom periodu koji mu je do kraja tog patrljka od sezone ostao, zatim ga je dodatno unapredio u prethodnoj sezoni u kojoj je imao otvoren put do trećeg mesta a završio kao peti i sada je u novoj sezoni vidljivo da je ponovo unapredio tim.
„Tim mora da ima jedan mozak“, volid kaže Rodžers.
Mora da igra kompaktno i pametno u napadu, još pametnije u odbrani, a najpametnije u presingu. Presing je najjače oružje i najizloženija slaba tačka svake ekipe i zato je jedini dobar presing „sinhronizovan presing“.
Isto razmišlja i o protivničkom presingu i zbog toga mu uvek traži slabe tačke.
„Mnogi smatraju da je postupno građenje napada i iznošenje lopte rizično jer dobar presing tu može da napravi velike probleme ekipi koja tek polazi u napad. I to je tačno. Ali je tačno i to da ekipe koje izlaze u presing ostaju otvorene i tada je važno pronaći prostor i biti brz“, objasnio je Rodžers retkim novinarima kojima dozvoljava pristup svojim treninzima.
Za takvu igru neophodni su igrači koji su vredni, požrtvovani, ali je pored toga veoma važno da budu tehnički dobro potkovani jer je svaki potez viška izgubljena šansa i moraju brzo da misle.
Igrači koje je Lester dovodio u poslednjim prelaznim rokovima pokazuju jasnu kadrovsku politiku kluba zasnovanu upravo na ovim karakteristikama – Juri Tilemans je otkupljen posle pozajmice, kupljeni su Ajoza Perez, Denis Prat, Džejms Džastin…
Tilemans je odmah isporučio ono što se od njega očekivalo i što je pružao i dok je bio na pozajmici, u ekipu se uklopio i Perez, a važan doprinos dali su i mladi igrači koje je Rodžers želeo, pre svih Hamza Čoudri.
Onda je ekipi dodat Kastanj iz Atalante, posle loma noge i duge pauze se oporavio Amarti, a proigrao je i uklopio se i Prat.
Od kako Lester igra bez Medisona (Siti bi voleo da je bilo još duže), Prat je dobio dozvoli da se iz drugog plana pridodaje napadima i duva vetar u jedra najveće lisice među lisicama. Od početka sezone tako je uspeo da prevaziđe čitav prošlosezonski učinak, a Rodžersu je opet nešto drugo važnije: „Taj čoveka svakog dana trenira kao lud“.
I na kraju, nikako kao višnjica na kolaču, više kao žar na vrhu cigarete, Džejmi Vardi. Igrač za koga su britanski novinari dobro primetili da je sve mlađi što je stariji, duša i otelotvorenje Lestera.
Ima 33 godine, najbolji je strelac lige, ima iza sebe filmsku priču od fabrike do šampionske titule i idalje je motivisan da se svaki, ali baš svaki put ubaci u najmanju pukotinu praznog prostora. Vreba, trči sulude sprinteve, a kada mu baš ne ide, onda šutne protivničkog odbramengo igrača jer mu je još prvi trener rekao da iz besa mora da crpi energiju.
Takav Lester pregazio je za vikend Mančester Siti i to bez većine najvažnijih igrača iz prošle sezone. To je nužna posledica prirodnog i postepenog rasta, trenerskog promišljanja i timske kulture.
Svaka lopta je kao ona što odskače po blatu između 20 drugara raspoređenih u kvadrat (dok trener broji do 12) od kojih su najmanje petorica spremni da polome nogu samo da do nje stignu prvi.
A ko fudbal voli da sluša, više nego da čita:
Tagovi
