Kada je svoja dva televizora, sa dve utakmice na njima, ušuškan u oblak uključio Radomir Antić, oprostili smo se od poslednjeg gospodina i poslednjeg profesora srpskog fudbala. Mnogo je njegovih, samoprozvanih učenika, onih neopravdano odsutnih sa Misterovih časova pretvaranja lažne nade u iskrenu veru. Jedan učenik sa časova nije bežao i jedini je nakon Antića vinuo Orlove – „Orlići“ bi za tim „novozelanđana“ bio pogrdan nadimak – do visine koju priželjkujemo, godinama zagledani u vrapce.
Dok su Antićevi izabranici putovali ka Južnoafričkoj Republici, dečaci rođeni 1995. godine završavali su osnovnu školu i dok su se pravili da se pripremaju za prijemni ispit, maštali su o tome da će njihova reprezentacija postati prvak sveta. Pet godina kasnije, sami su postali svetski šampioni.
Još pet godina kasnije, sa jednim od najboljih učenika Radomira Antića, idejnim vođom i praktičnim predvodnikom te ekipe, Veljkom Paunovićem, razgovaramo o tome kako sa ove distance izgleda uspeh koji su ostvarili i šta je potrebno da bi neko postao najbolji na svetu.
Paunović neposredno pred ugovoren razgovor javlja iz Čikaga da ima neodložne obaveze i da će kasniti. Umesto u 17.00, javlja se u 17.01.
„Naša priča počela je dobrim prepoznavanjem situacije od strane tadašnjih direktora mlađih kategorija u Savezu – Savo Milošević i Mitar Mrkela znali su da želim da se bavim trenerskim poslom i da imam ideju kako bih to radio i zbog toga sam ušao u uži krug za izbor selektora. Kada sam im predstavio svoj program rada koji sam kreirao, oni su odabrali mene i od tog trenutka otpočeli smo posao. Bilo je potrebno da se ponovo otvori selekcija, da se izvrši dodatno selektiranje, jer sam prateći te igrače rođene 1995. godine imao osećaj da je to neophodno i da selekcija nije kompletirana. U oktobru, posle tri meseca rada, imali smo prvo okupljanje na kom su bila 44 momka.
Volim da kažem da je naš najbolji igrač na Novom Zelandu bio Raša (Radovan Pankov). Taj momak nije odigrao ni minut, ali nijednog trenutka nije bio negativan, bio je fokusiran na naš cilj i kao niko drugi uticao da atmosfera bude pozitivna, hrabreći saigrače
Već na tom prvom sastanku predstavljen im je cilj – da uradimo nešto što niko do tada nije uradio i nešto po čemu će nas pamtiti. Kao glavna inspiracija predstavljeni su im „čileanci“, taj dokumentarac koji je na pravi način prikazao vrednosti koje su ti momci negovali u ekipi i naša želja je bila da te vrednosti budu protkane i kroz naš zajednički rad. Jedan od glavnih zadataka stručnog štaba bio je da te vrednosti u svakom trenutku ističe“, priseća se Paunović.
I stručni štab je, kaže, pažljivo biran – bez kombinacije „babo i stričevi“.
„Oduvek sam imao ideju kako bi trebalo da izgleda stručni štab i u tom programu tačno sam znao koje bi aktivnosti trebalo da obavljamo i kako da podelimo posao. Izabrao sam Marka Mitrovića, mog prijatelja, čoveka od velikog poverenja sa kojim delim istu pasiju prema fudbalu, kondicionog trenera Petra Milčanovića sa kojim sam radio na kraju svoje igračke karijere, kao trenera golmana izabrali smo Aleksandra Sarića i da zaokružimo priču Milana Kosanovića, koji je u tom trenutku radio u omladinskom timu Vojvodine i njegova ekipa je igrala tačno onako kako ja zamišljam fudbal. Pored toga, njegovo poznavanje mladih srpskih igrača je neverovatno. Odmah se stvorila hemija u stručnom štabu, pozitivna energija…“
Hemija i dogovor iz svlačionice su verovatno među top 5 najomraženijih sportskih izraza u Srba jer su izlizani. U slučaju generacije od koje su nastali „novozelanđani“, dogovor u svlačionici nije bio samo poštapalica, već „temelj svega što je na njemu izgrađeno“.
„Mi smo istakli nekoliko bazičnih principa o kojima se često govori, ali se ne primenjuju često. Glavna stvar za nas je bila entuzijazam. Entuzijazam da se svakom pozivu reprezentacije igrači odazovu sa velikom željom i energijom koju će da usmere ka zajedničkom cilju. U reprezentaciji nije kao u klubu – tokom čitave karijere se budiš, jedeš, treniraš pored istih ljudi. Zbog toga nije lako održati entuzijazam i toleranciju na visokom nivou, a to je neophodno.
Ako nema entuzijazma, ne možeš da ispoljiš svoj kvalitet na pravi način.
Sa druge strane, ako nema tolerancije, nema ni poštovanja, a to je takođe vrednost koju smo posebno istakli. Poštovanje sebe, saigrača, ljudi koji su tu pored reprezentacije, truda, zajedničkog rada, poštovanje ciljeva i snova koje smo postavili pred sebe.
Ako si ti bio uz igrače kada su želeli da igraju, ako si im pomogao na putu ka sticanju priznanja i ako su uz tebe dobili želju da pobeđuju – onda imaš formulu za uspeh. Taj redosled potreba igrača često se zanemaruje i preskaču se koraci
I na kraju odgovornost. Prema svima i svemu što predstavljamo kada se skupimo.
Negujući te tri vrednosti, mi smo izgradili poverenje i to je najvažnije, da imaš puno poverenje u sve koji sa tobom streme ka nekom cilju“, objašnjava Paunović i ističe pitanja ljudskosti ispred svih fudbalskih pitanja.
„Tek kada smo izgradili takve odnose među ljudima, pozabavili smo se odnosom prema igri. A u tom smislu glavni pokretač je bio da nikada nećemo odustati.
Sećam se dveju, za mene, simbolički veoma važnih anegdota. Tokom jednog okupljanja nismo mogli da budemo smešteni u Beogradu, pa smo bili stacionirani u Jakovu i trenirali smo na terenu FK Srem. Na jednom od šuterskih treninga lopta je preletela ogradu i otišla u neko žbunje. Na kraju treninga prebrojali smo lopte, videli da jedna fali i krenuli smo svi zajedno da je tražimo. Tražili smo više od sat vremena kada sam poslao igrače u autobus da se ne umaraju više i nastavio sam da je tražim. Pao je i mrak, ja sam je tražio i dalje. Vidim da sve vreme tražim na istom mestu, a kada uvek ponavljaš iste greške, isto ti se i vraća. Razmislim, okrenem logiku i pronađem je u mraku. Uđem u autobus, pokažem im loptu, razlegne se aplauz, a ja viknem: ‘Nikada ne odustajemo, nikada!’
Druga anegdota vezana je za kvalifikacije za U19 EURO 2014. i utakmicu protiv reprezentacije Turske. Ako je izgubimo, nemamo šta da tražimo dalje u kvalifikacijama. Gubimo 0:1, igra se 95. minut, čujem četvrtog sudiju kako govori glavnom da je ostalo još 20 sekundi. Vičem Riletu (Mihailo Ristić) da nam je to poslednja, on je nabaci u kazneni prostor, tu je bio blok na drugoj stativi i Maksa (Nemanja Maksimović) da gol glavom.
Tada sam rekao – zbog ove utakmice ćemo postati prvaci sveta.“
Bilo je to dve godine pre Mundijalita. Usledio je važan period za sazrevanje ekipe, poraz posle penala u polufinalu Evropskog prvenstva, suze zagrljene zajednice i obećanja.
„Iskustvo je neverovatno važna stvar. Ali iskustvo kao mudrost. Mi smo imali i važne pobede u poslednjim trenucima i poraze i greške koje su nas koštale.
Na kraju svakog okupljanja podvlačili smo crtu, radili analizu i pisali izveštaj. Na osnovu toga smo pravili dogovor šta ne sme da nam se ponavlja, a koje ćemo situacije pokušati da pretvorimo u naviku.
Tu je psihologija bila od velike važnosti.
Sa jedne strane, očistiti ih od negativne energije koju sa sobom mogu da donesu iz kluba, zbog problema u familiji ili bilo kakvih drugih problema, a sa druge strane, imati drugačiji pristup njima u stručnom smislu.
Svaki mladi igrač želi da igra. To je ključna stvar za njih.
Svi oni žele da igraju jer vole to, ali i jer žele nešto što je potpuno ljudski – da budu priznati i da ljudi prepoznaju njihovu vrednost.
Tek posle ta dva cilja kao naredni se pojavljuje pobeđivanje.
Ako si ti bio uz igrače kada su želeli da igraju, ako si im pomogao na putu ka sticanju priznanja i ako su uz tebe dobili želju da pobeđuju – onda imaš formulu za uspeh.
Taj redosled potreba igrača često se zanemaruje i preskaču se koraci.“
Na Svetskom šampionatu nijedan korak nije lak, a reprezentacija Srbije oborila je rekord odigravši svaki mogući minut prvenstva, zbog produžetaka u svim utakmicama nokaut faze.
„Bili smo spremni na sve moguće situacije. Pripremili smo se i za igru u različitim sistemima i za situacije u kojima ostanemo sa igračem manje, ako se neko povredi, ako gubimo tokom utakmice, ako budemo poraženi…
Bili smo spremni na to da otklonimo sve razloge za neuspeh, pa ako je to sistem igre – menjamo sistem. Ako je to neka vrsta nezadovoljstva, rešićemo i to. Igrači su navikli da uvek sa više strana – od roditelja, navijača, menadžera, novinara – dobijaju fidbek za svoju igru, pa smo odlučili da im pružimo priliku da za sve što radimo i oni sami daju fidbek.
U takvoj, iskrenoj saradnji pronašli smo način da prevaziđemo sve.
Kada ekipa izgubi prvu utakmicu na prvenstvu, obično je već otpisana. Posle poraza od Urugvaja ja sam momcima rekao da izbrišu to iz glave jer ako neko zna da se nosi sa problemima i da ih rešava, to smo mi.
I oni su me poslušali, reciklirali se, očistili od negativne energije i pobedili sve do kraja.“
A na kraju trenutak kao metafora čitave priče. Stefan Ilić koji do finala nije ulazio u igru, dobija svoju šansu u produžecima, oduzima loptu i započinje kontranapad na čijem koncu Maksimović kruniše „novozelanđane“ golom kroz noge golmana Brazila.
„Sve što se dogodilo na prvenstvu, pa i u finalu protiv Brazila, to je logična posledica svega što smo radili. Volim da kažem da je naš najbolji igrač na Novom Zelandu bio Raša (Radovan Pankov). Taj momak nije odigrao ni minut, ali nijednog trenutka nije bio negativan, bio je fokusiran na naš cilj i kao niko drugi uticao da atmosfera bude pozitivna, hrabreći saigrače.
To je prosta logika – ako ekipa ide dalje i prolazi u narednu rundu, ti ćeš možda dobiti priliku da igraš.
Ti igrači koji su imali manju minutažu znali su da postoje situacije koje su predodređene za njih i da će sigurno biti na terenu ako se takva prilika ukaže.
Oni su radili paklene treninge, znali su da smo tim u kome nema sporednih uloga i onda je i ulazak Stefana Ilića na dvadesetak minuta u finalu bio sasvim normalna stvar.“
Kao što je, za taj tim ljudi, potpuno normalno da protiv Brazila ostvari snove.
„Tim turnirom završena je jedna epoha. Zaokružili smo našu priču koja je počela u oktobru 2012. na sastanku kada smo gledali ’čileance’ i uradili smo ono što smo i želeli – dostigli smo njihov nivo i postali prvaci sveta“, zaključuje Paunović i dodaje: „Oni su nakon toga nastavili svoje karijere i počeli svoju borbu, kao odrasli ljudi, sa svim okolnostima i peripetijama koje je fudbal pred njih postavio.“
Bogatiji za zasluženo zvanje koje zauvek ide uz ime i prezime nosioca – prvaci sveta.
TEKST IZ ŠTAMPANOG IZDANJA NEDELJNIKA OD 11. JUNA
PODSEĆAMO, MOŽETE SE PRETPLATITI NA DIGITALNO IZDANJE NEDELJNIKA JEDNIM KLIKOM:
Tagovi
