Kako sam s dobitnikom Nobelove nagrade razgovarao o književnosti i životu, jeo jagnjetinu i pio vino, pričao o Andriću u Bosni, a o Njegošu u Srbiji, te kako smo u kafani, s muzičarima i Emirom Kusturicom, pevali Halida Bešlića…
Kad već krećemo nazad za Beograd, telefon ne prestaje da pišti. Manje ili više bliski ljudi pišu da je snimak postao „viralan“, kako se to kaže, i da se razni sarajevski mediji uz terciranje regionalnih dužebrižničkih influensera sa društvenih mreža ritualno zgražavaju. U svojoj blaženoj naivnosti, i dalje ne shvatam u čemu je problem.
Bez imalo ironije, u jednom trenutku mi je palo na pamet da neko misli da je neodgovorno što bez maske, a usred pandemije, pevam s nobelovcem od sedamdeset osam i dvostrukim dobitnikom Zlatne palme od šezdeset i šest leta, dakle, delom skupine za koju bi eventualna zaraza koronom bila naročito rizična.
Samo među reakcijama koje su došle do mene, ima bar pet osoba koje misle da sam ja uradio nešto nedopustivo, a na ovaj ili onaj način su bliske sa notornim ratnim zločincima.
Da Beograd ima tako nacionalno budne medije kao Sarajevo, pre bi se taj snimak iz srpske perspektive mogao shvatiti kao provokacija: Emir, Muharem i Peter, polu-Švabo – polu-Slovenac, pevaju pesmu koju je napisao Makedonac za Bošnjaka-Muslimana o planini čija mitologija pamti Slavišu Vajnera Čiču i Josipa Broza Tita, Jevreja i Hrvata, zaklete komunjare.
Ceo tekst Muharema Bazdulja o druženju koje je uzdrmalo i uzbunilo Balkan objavljen je u novom broju Nedeljnika, koji je na svim kioscima od četvrtka, 13. maja
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
Tagovi
