„Ljudska emocija je čudesna munja, a postaje još čudnija kada se utopi u mističnu masu! Eksplozija osećanja sa crnogorskih planina, iz gradskih nebodera, stanova, prigradskih kuća, spustila se na ulice, a Crna Gora je pretvorena u pozornicu najvećih hrišćanskih litija koje su do sada viđene“, prve su rečenice Emira Kusturice u njegovom autorskom tekstu za portal Iskra povodom protesta u Crnoj Gori zbog usvajanja Zakona o slobodi veroispovesti.
Kusturica je napisao da se „desilo ono čega su se globalisti najviše pribojavali, i to u vreme kada u svetu već uveliko traje sukob civilizacija koje je istoričar Hantington predvidio još devedesetih“.
„On je tada napisao da globalizam neće biti u stanju da univerzalne zapadne vrednosti primeni na čitav svet, da zapadna Evropa neće više postojati, biće judeohrišćanska Amerika, između ostalih, budizam, islam, naveo je da još i pravoslavni hrišćani ostaju civilizacija za sebe. Sigurno je da za jugoistočnu Evropu nije moguće preniti svetske dijagnoze, ali simptomi za takvu tvrdnju su vidljivi“, piše reditelj.
„Čudo se desilo u Crnoj Gori. Čega je to sve zbir?“, pita se Kusturica.
„Da li je u donošenju Zakona o veroispovesti bilo presudno slabo poznavanje korena vlastite kulture, nedostatak intuicije, puko izvršavanje naredbe ili arogancija! Ko je mogao da poveruje da će crkva i njeni vernici koji su već 800 godina na svome pristati da im neko ukrade mit i da to neće izazvati gnev?! Ili je Vojna alijansa planirala Oluju, poput one u Hrvatskoj? Videćemo! Neko je ignorisao staru istinu da u istoriji dođe vreme kada narodu vera postaje važnija od hleba, kada se u ljudima probude magnetne oluje pripadnosti, kada strahove strpaju pod kućni prag, pa zajedno, objedinjeni verom to osećanje pretvaraju u slobodu!“, piše Kusturica.
„Mistična masa trpi svašta, a njeno buđenje dugo traje“, ocenio je Kusturica.
On dalje objašnjava da „u slučaju Crne Gore postoji čitavo knjigovodstvo primena globalističkog recepta na stanovništvo koje se nije opiralo zapadnim vrednostima, ali je pravoslavlje postalo kamen spoticanja vojnoj strategiji Drang nach Osten (prodor na Istok)“.
„Na tom putu nisu sporne primene nama nedostajućih sastojaka zapadne discipline, poštovanja sekularne hijerarhije i čega još sve ne, ali se, kako je nedavno istakao američki general Frenklin Ben Hodžis, pravoslavlje pokazalo kao prepreka. Čemu? Civilizaciji sigurno nije, jer bez Bizanta i Justinijana, nema ni Rimskog prava, bez Konstantinopoljskih građevina, nema ni uzora za italijanske renesansne gradove. Dakle, nije reč o problemu civilizacijske prirode, pa po tome ne bi trebalo da postoji problem ni sa zapadnim hrišćanstvom. Mnogo manje nego što se u prvi mah čini! Još manje nego što je istočno hrišćanstvo trpelo od zapadne crkve u najcrnje doba velikih sukoba“, piše Kusturica.
On navodi i da se „u vreme kada je globalizacija konformizovala svet i kada je umesto da neguje kulturne različitosti, kako je u početku obećano, malim narodima uspela da nametne tek seksualne raznolikosti, lista srpskih kulturoloških gubitaka u Crnoj Gori povećavala“.
„Narod ove dramatične zemlje od davnina praktikuje da u božićne praznike i svadbe ispali više bojevih metaka nego vojske u velikim ofanzivama. Kada je na dnevni red 2006. godine došlo odvajanje Crne Gore od Srbije i Crne Gore, nije opalila nijedna puška. I neka nije. Bila je to veština Mila Đukanovića, ali i pristanak važnih predstavnika srpske vere. Bio je to izbor sekularnih Srba koji su se prilagodili državnosti koja je već jednom postojala. Svi su poverovali da tako mora biti i da njihova kultura može biti sačuvana. Onda se promenilo sve“, ocenio je Kusturica.
„Ogromne investicije, crno-beli novac je stizao, ljubav sa Rusima, pa neprijateljstvo prema njima. Uglavnom, ulepšani su gradovi, putevi, mostovi, i na kraju je stigao NATO, ali i zakoni koji su promenili srpski jezik u „maternji“, latinica je zamenila ćirilicu, istorijske knjige su ponovo napisane crnogorskim jezikom, ali i uveliko promenjenom faktografijom“, piše reditelj.
„Sve je to prošlo uz magičnu moć kapitala i šansama koje su svi prigrabili nameravajući da ne budu samo pekari, inženjeri, doktori, zubari nego i bogati stanovnici Crne Gore“, napisao je Kusturica.
„Samo što je u to kolo sreće upala velika manjina. Gde su ovi što im nije pošlo za rukom da uđu u priželjkivanu klasu? To je spomenuta mistična masa koja je u sekularnoj formi već šetala Crnom Gorom. Ova sada nosi ikone i njen nastanak je u korjenu osjećanja koja su je izvela na pozornicu. Neizmerivo je područje emocija koje, još uvijek, ne mogu da kontrolišu analitičari, kompjuteri, bankari i državni činovnici, policajci, sjecikese i marketinški stratezi i, što je najčudnije, tu prestaje da igra ulogu novac kao najveći socijalni motiv današnjice. Ima Boga!“, piše Kusturica.
„Kada je u nizu pokušaja da se ponize Srbi u Crnoj Gori, posle svega, u skupštini, pod bizarnim okolnostima prošao Zakon koji nagoveštava nacionalizaciju pravoslavnih bogomolja i crkvene metohije, pravoslavni svet je shvatio da ne može da opstane bez onoga u šta vjeruje da mu je najvažnije. Sve je posle hapšenja poslanika DF-a izgledalo kao da su brkatog mačka saterali u čošak, sveštena lica kao tužni gavrani su zahtvali razgovore. Najednom, na ulicama kao da je neko posredovao filmskim trikom, umesto brkatog kućnog ljubimca ugledali smo društvenu zver koja krivuda gradovima. Revolt pravoslavnih Srba u Crnoj Gori je uticao na Beograd sigurno u jednoj stvari. U matici srpske kulture, teško da će u budućnosti biti izgovorena rečenica koju je rekao predsednik SANU Vladimir Kostić: ‘Jedina politička mudrost je na koji način, sa nekim elementima dostojanstva napustiti Kosovo.’ Posle litija u Crnoj Gori, izvesno je da će se o dostojanstvu Kosova i Metohije govoriti na drugi način i da će se u bliskoj budućnosti stara nova vlast, ako pomisli da prizna Kosovo, sudariti sa još većim nezadovoljstvom građana od ovog koje traje u Crnoj Gori!“, zaključio je reditelj.
Tagovi
