Hiljadu holandskih klizača nedavno se okupilo pred zoru na zaleđenoj površini jezera Vajsenze, po kojem je ovaj gradić dobio ime. Lampe koje su nosili na glavama bacale su svetlo na led. Upozoreni su da ne skidaju zaštitne naočare, jer će im se u suprotnom očne jabučice zalediti na vetru. Vremenski uslovi su bili brutalni, ali oni su bili u raju.
„Najdivnija stvar u životu je klizanje po crnom ledu, na hladnoći“, kaže Vilm Viltenburg, 53-godišnji bankar iz Tilburga. „Bolje je od seksa.“
Brzo klizanje na prirodnom ledu je među omiljenim razonodama Holanđana. Tradicija živi – iako ne nužno u Holandiji, gde su zime usled klimatskih promena sada pretople da bi se led zadržao. To se najviše osetilo na istorijskom događaju nazvanom Elfstedentocht, jednodnevnom brzom klizanju u 11 gradova holandske oblasti Frizija. Taj događaj ima sveto mesto u holandskoj kulturi.
Ovo takmičenje, čije se ime prevodi kao “turnir 11 gradova”, održava se povremeno još od kraja hiljadu sedamstotih godina, a redovno od 1909. godine. Trka pokriva stazu dugu 200 kilometara, a Elfstedentocht se održava samo na mestima gde jezera i kanale Frizije pokriva najmanje 15 centimetara leda. Takvo mesto nekada nije bilo teško pronaći. Od 1909. do 1963. godine, Elfstedentocht je održan 12 puta.
Otada je organizovan tri puta, poslednji put 1997. Mnogi se u Friziji pitaju hoće li se ikada ponovo organizovati.
Holanđani ne dozvoljavaju da duh klizanja zamre. Zato svake godine skoro 6.000 ljudi odlazi u Vajsenze. Oni u potragu za zimom i ledom odlaze na ogromno jezero u ovom austrijskom gradiću.
„Naši kanali i reke u prošlosti su stalno bili zaleđeni“, kaže Toine Dorelejers, jedan od organizatora. „To više nije slučaj, ali nam je klizanje i dalje u krvi.“
Naučnici za klimatske promene u Holandiji nestajanje Elfstedentochta smatraju živim primerom izumiranja brojnih običaja. Hans Viser, statističar iz Agencije za procenu životne sredine u Holandiji, kaže da su šanse da se Elfstedentocht održi u 2017. iznosile 6,7 odsto, dok je pedesetih godina taj postotak iznosio 26.
Alternativni Elfstedentocht u Austriji trebalo bi da odgovori na potrebe Holanđana. U januaru je na 12,5 kilometara dugoj stazi klizalo toliko ljudi da je izdaleka jezero podsećalo na mravinjak.
Učesnici su klizali 16 krugova, držeći pogled na ledu kojim su se pružale dugačke naprsline. Klizači su imali do 14 do 77 godina. Svi su počeli dok je još bio mrak, i završili kada je pao mrak, 11 sati kasnije.
Marijeke Laše (59) završila je za 9 sati, 53 minuta i 11 sekundi. Ona je klizala i 1986. godine na pravom Elfstedentochtu, kada je imala 26 godina. Kaže da ceni priliku da kliza na austrijskom jezeru, ali da sanja o klizanju u Friziji.
“Počnete u Leuvardenu kada je još mrak, ali svetlost dopire sa farova automobila i čuju se ljudi i muzika i svi ti bendovi”, priča Marijeke o iskustvu od pre 33 godine. “Stignete do grada i svi viču: ‘Napred, možeš ti to!’ Dobijete krila.”
Klazina Sejnstra (50) dolazi na jezero Vajsenze već 27 godina. Prvo je klizala, a sada je tu u ulozi trenera. Ona je na austrijskom jezeru 1995, 1996 i 1997. godine, pre nego što je postala prva žena koja je prešla cilj 1997. godine u Elfstedentochtu, poslednjem održanom u Holandiji. “Odmah mi se oči napune suzama kada mislim o tome”, kaže ona. “Nikada se nisam ponovo osećala tako.”
Erben Venemars (43) više se ne bavi profesionalno klizanjem, ali se nekoliko puta godišnje takmiči kako bi ostao u formi za Elfstedentocht, u nadi da će se on dogoditi. On kaže da je čistota (postoji samo nekoliko lokalnih sponzora i nema novčane nagrade) antipod “programiranom” svetu modernih elitnih sportova.
“Ja sam osmostruki svetski šampion, dva puta sam osvojio olimpijsku medalju, ali bih sve to dao za Elfstedentocht”, kaže Venemars.
© 2019 The New York Times
Tagovi
