Empatija je utkana u naš mozak. Mi zapravo imamo ćelije u mozgu koje se zovu neuroni ogledala, koji se aktiviraju kao da radimo isti zadatak kao i druga osoba ili osećamo ono što ona oseća. Kada gledanje filmske scene u kojoj neko nekog povredi izazove osobu da se naježi, to je upravo zbog “podivljalih” neurona – bol koji se posmatra postaje predmet osećeja posmatrača na neurološkom nivou. Neurona ogledala su takođe razlog što je zevanje zarazno, piše Psychology Today.
Potrebna nam je empatija da bismo shvatili da smo svi ljudi i da svi imamo mnogo više zajedničkog nego što mislimo. Ona ne samo da nas čini srećnijima kao ljudska bića, već stvara i kulturu brige i negovanja koja nam je potrebna da bismo izrasli u svoje “najbolje ja”.
Empatija ili – kako biti čovek
Deca se rađaju sa određenim nivoom empatije. Imaju urođenu želju da pomažu drugima i – „budu dobri“. Međutim, prava empatija uključuje sposobnost da se zauzme perspektiva drugih. Okvirno, pre sedme godine deca nisu u stanju da sagledaju svet iz perspektive drugih, ali ovaj egocentrizam opada tokom života.
Ako se dete kontinuirano ponaša na način koji povređuje druge (npr. fizička agresija, verbalni ispadi), to je znak da ono ne razvija sposobnost da razume kako njegova dela utiču na druge. Moguće je čak uočiti razvoj empatije kod deteta kroz zajedničko gledanje filmova. Ako dete nije u stanju da doživi priču iz očiju lika (npr. doživljava bol kada je lik povređen, strah kada je lik uplašen i sl) to može značiti da se dete bori da razvije empatiju.
Važno je napomenuti da možda ne osećamo empatiju podjednako prema svima u našoj vrsti. Imamo empatiju prema onima koje vidimo kao deo naše „unutarnje grupe“, dok možemo biti skloni da negativne namere pripisujemo onima „van naše grupe“. Kako ljudi razvijaju snažnu odanost „svojoj strani“, važno je boriti se protiv tendencije da se empatija daje samo onima za koje smatramo da su slični nama, i da to pokažemo deci.
Kako naučiti decu empatiji
Empatija se može naučiti i poboljšati. Učenje empatije može biti namerni proces prilagođavanja emocijama drugih (npr. prihvatanje neverbalnih znakova), kognitivnog stavljanja sebe u poziciju drugog (npr, pitanje: „O čemu bih razmišljao u ovoj situaciji?“) i pravljenja korak unazad, u kom biramo ponašanja koja prenose ljubaznost, pre nego ljutnju.
Najefikasniji metod za učenje empatije kod dece je – pokazivanje empatije deci. To znači učenje po modelu – pokazati kako izgleda razumevanje drugoga, postavljajući mu otvorena pitanja.
Pomoć u ovom učenju svakako da predstavlja i asistencija detetu da označi svoje emocije. Tu ne bi trebalo da bude kraj, jer detetu treba poslati i poruku da je u redu da se oseća tako (kako je označilo/reklo da se oseća). Na ovaj način dete se oseća viđeno i prihvaćeno, što je izuzetno važno za dalji razvoj.
Upotreba ljubaznih reči (čak i kada je prvi nagon nešto sasvim drugačije) takođe je bitna smernica prilikom pohađanja “škole empatije”. Ne zaboravimo da drugačijim ponašanjem i verbalizovanjem demonstriramo deci da mogu da urade to isto. Verovatno su se mnogi suočili sa rečenicom poput “ali mama/tata isto to kaže/radi”. To je argument malog deteta, ali takođe i jedan za koji je teško dati kontraargument koji će biti čuven. Pokazati ljubav! Argument za to? Tako se šalje ljubav u njihova srca koju mogu davati drugima – neoročeno.
Empatija zaista može promeniti svet, a njen začetak je u odnosu roditelj-dete. Pokažite svom detetu empatiju i to će promeniti način na koji njegov mozak funkcioniše, biće empatičniji do kraja života. Nastaviće da čine svet boljim mestom.
Tagovi
