Tomasa Forana, elegantnog barona u engleskim, po meri šivenim košuljama i blejzerima, nezaobilaznog gosta mondenskih koktela i uštogljenih prijema, galantnog malteškog viteza, intimusa princa Čarlsa i bliskog prijatelja bivšeg španskog kralja Huana Karlosa, srela sam sredinom devedesetih u Parizu.
Pozvao me je na ručak u polo klub, skriven u najlepšem delu Bulonjske šume. Dovezli smo se baronovim „rolsom“. Njegov šofer imao je slobodan dan, ali vojvodu to nije sprečilo da mi lično džentlmenski otvara vrata i ponaša se u skladu sa svojim uglađenim manirima i, za neke, spornim titulama.
Kada sam se sutradan našla u njegovom raskošnom stanu u otmenom pariskom predgrađu Neji, sve se uklapalo u sliku koju je o sebi stvarao, osim što je bilo pomalo neobično što je imao više portreta članova porodice Karađorđević nego svojih bliskih rođaka.
Kao da je, u potrazi za rezervnom domovinom, postao ljubitelj Srba po profesiji. Moglo se samo naslutiti da li se posle rata, po svom nahođenju ili po nečijem nalogu, družio sa jugoslovenskim kraljem Petrom II, ili se jednostavno brinuo o njemu onda kada su ga i Srbi bili potpuno zaboravili.
– Kralja Petra upoznao sam tokom Drugog svetskog rata. Kao padobranac 82. vazduhoplovne divizije američke vojske, učestvovao sam u nekoliko misija u okupiranoj Francuskoj. Instruktor padobranstva u logoru za početnike na Siciliji postao sam 1944. godine. Uvežbavali smo jugoslovenske padobrance koji su se tokom rata spuštali na teritoriju pod kontrolom generala Mihailovića. Bio sam određen da obučavam kralja. Kada sam kasnije imenovan za njegovog ađutanta, počeo sam da se zagrevam za jugoslovensku stvar. Bio je to početak našeg prijateljstva, koje će trajati sve do kraja njegovog života, 1970. Poslednji put sam ga video dve nedelje pred smrt.
***
Istorijska verzija onoga što su jugoslovenska deca komunizma učila u poglavlju „kraljevo bekstvo iz zemlje“ delovala je daleko prozaičnije: Petar II Karađorđević je uspeo da napusti zemlju u isto vreme kada i cela jugoslovenska vlada, posle bombardovanja Beograda, 6. aprila 1941. Kralj je, kako je ceo svet verovao, najpre stigao u Grčku, odakle je odleteo u Jerusalim, pa u Egipat, da bi na kraju stigao u Englesku.
Činjenice očigledno nisu obavezivale Rožea Perfita, čijeg junaka Tomasa Forana je kralj Jugoslavije odlikovao Velikim krstom kraljevskog reda Svetog Save, a dodelio mi je i najvišu titulu domaćeg plemstva – titulu vojvode.
Zlobnici tvrde da je bilo ovako: kralj i njegov tadašnji ađutant Tomas Foran sedeli su jednog popodneva nagnuti nad geografskom kartom u dilemi koja bi titula bila dostojna Foranove odanosti.
Verovatno nikada neće biti otkriveno jesu li do mesta Sveti Bar došli uz pomoć šestara ili jednostavnim zaokruživanjem olovkom. Uglavnom, bilo je rešeno da se Tomas Foran proglasi vojvodom od Svetog Bara.
Grotesknost ove titule ogledala se u tome što se ime Sveti Bar ne nalazi nigde, osim možda u turističkim brošurama i kao mesto na mapi, na samoj obali Crne Gore, obeleženo kao St. Bar, što nije ništa drugo nego skraćenica imena luke Stari Bar.
Na njegovu nesreću, vojvoda nikada nije naučio srpski, a nije se mnogo razumeo ni u geografiju Jugoslavije.
– Zar vaša titula nije najblaže rečeno sumnjiva?
– Titulu duk od Sen Bara dodeljivao je kralj Napulja i dve Sicilije. Kralj Petar je to samo potvrdio u pismima koja mi je slao s Belim orlom u zaglavlju.
Iz knjige Duške Jovanić MICI LOU KOBNA ŽENA DINASTIJE KARAĐORĐEVIĆ, prve od tri iz poklon edicije „Fatalne Srpkinje“, a koju dobijaju svi ćitaoci uz novogodišnji dvobroj Nedeljnika.
SPECIJALNA NOVOGODIŠNJA AKCIJA
104 NEDELJNIKA i 12 poklon knjiga po neverovatnoj ceni od samo 11.999 dinara!
52 NEDELJNIKA i poklon knjiga „ISTORIJA 21. VEKA“ za samo 7.999 dinara!
Tagovi
