Englezi su glasali za Bregzit, Škoti za novi referendum, u Severnoj Irskoj za ujedinjenje…: Šta će sada da radi Bo Džo?

Aleksander Kemal, alijas Boris Džonson, bio je jedini političar među konzervativcima koji je mogao da osvoji englesku radničku klasu, neophodan rekvizit za pristojnu većinu u Vestminsteru. Poput Tonija Blera koji je lako pridobijao tradicionalno konzervativno biračko telo na prelazu između dva veka, tako je Džonson bio mnogo primamljiviji izbor od Džeremija Korbina u nekadašnjim tvrđavama engleskih levičara.

Engleski „proleteri“ glasaju uvek za one koji im dozvoljavaju njihove male poroke a ne podnose one koji bi da pojačaju kontrolu nad njihovim životima. Džonsonova čitava karijera i život je oda borbi za pravo na poroke i greške, uključujući i najveću koju su Englezi napravili u svojoj istoriji, izlazak iz EU.

Građani Engleske, Škotske i Severne Irske poslali su tri potpuno različite poruke. Englezi su glasali za Bregzit i Džonsona, Škoti za novi referendum i Stardžonovu, u Severnoj Irskoj glasalo se za Šin Fejn i ujedinjenje sa Irskom. Engleska i Vels idu u jednom smeru, Škotska i Severna Irska u drugom. Škotska nacionalna partija (SNP) potvrdila se još jednom kao hegemon na izborima severno od Hadrijanovog zida. Na Alsteru je došlo do istorijskog preticanja: prvi put u istoriji Šin Fejn i partije koje se zalažu za ujedinjenje sa Republikom Irskom osvojili su više mesta u Vestminsteru od protestantskih unionista iz DUP-a.

Boris Džonson jeste političar koji može da ujedini Englesku, ali ne i Veliku Britaniju. Konzervativci su doživeli teški debakl u Škotskoj, izgubili su više od polovine mesta. U Severnoj Irskoj „proročanstvo“ Džerija Adamsa i Martina Mekginisa počelo je da se ostvaruje mnogo ranije nego što su sanjali a Jan Pejsli strahovao.

Engleski „proleteri“ glasaju uvek za one koji im dozvoljavaju njihove male poroke a ne podnose one koji bi da pojačaju kontrolu nad njihovim životima. Džonsonova čitava karijera i život je oda borbi za pravo na poroke i greške, uključujući i najveću koju su Englezi napravili u svojoj istoriji, izlazak iz EU

Paradoksalno, članstvo u EU je bilo najjača karta koju je London koristio u referendumskoj kampanji o nezavisnosti Škotske 2014. godine dok je pripadnost EU činila suštinski nevažnom granicu na irskom ostrvu.

Bregzit, fatalno, otvara i škotsko i severnoirsko pitanje. Sudeći po ponašanju Džonsona u pregovorima sa EU – prihvatio je da Severna Irska ostane unutar carinske unije EU sa ostatkom irskog ostrva – London pragmatično polako pravi korake unazad ka izlaznim vratima i miri se sa neizbežnim povratkom Severne Irske u naručje matice. Alster košta, a Englezi nisu više spremni da plaćaju cenu ni u funtama a kamoli u životima svojih građana, policajaca ili vojnika.

Škotska je druga priča. Škoti nisu Irci da se opredele za terorističke metode a nemaju nameru ni da slede primer Katalonije i da povlače jednostrane poteze i organizuju nelegalne referendume. Rezultat referenduma o Bregzitu, kao i ishod poslednjih izbora za Vestminster, nedvosmisleno pokazuje da Škoti vide drugačije svoju budućnost od Engleza. Džonson ne može da se pravi da ne shvata da je Bregzit dao legitimno pravo Edinburgu da organizuje novi referendum o nezavisnosti i da se poziva na obećanje Škota da neće potezati pitanje nezavisnosti barem jednu generaciju.

Zaoštravanje odnosa sa Škotskom može samo da bude kontraproduktivno za London i opstanak unije koja traje već više od tri veka. Džonsonova vlada ima još uvek dosta aduta koji daju velike šanse da opcija za ostanak Škotske u UK pobedi na eventualnom referendumu.

Škotska niti može odmah da uđe u EU – i na njih bi se primenila nova metodologija pregovaranja o proširenju koju pripremaju u Briselu za zapadnobalkanske države – a kamoli da usvoji evro kao monetu. Cena nafte i nalazišta u Severnom moru nisu dovoljno velika da bi Škotska mogla da postane nova Norveška. Takođe, traumatična separacija između Škotske i Engleske imala bi mnogo veće posledice po Škote nego po Engleze, tako da je u nacionalnom interesu Škotske sporazumni razvod sa Engleskom.

Vreme radi za zagovornike nezavisnosti Škotske, tako da će u Londonu biti u neugodnoj dilemi: dozvoliti novi referendum i rizikovati s nadom da će i ovaj put pitanje Škotske biti rešeno, barem za jednu generaciju, ili odbiti zahteve Edinburga i tako kreirati permanentno krizno žarište sa perspektivom pogoršavanja stanja.

Englezi su oprostili Džonsonu sve i svašta, uključujući i izmišljene intervjue i brojne gafove, ali je pitanje da li su Škoti zaboravili uvredu Džonsona, dok je uređivao Spektejtor, kada je objavio satiričnu pesmu u kojoj je Škote definisao kao soj parazita koji zaslužuje da nestane sa lica zemlje.

Ako ne bude pao na ispitu Škotske i Severne Irske, Džonson bi vrlo lako mogao da potvrdi aforizam italijanskog pisca Dina Segrea Pitigrila da se „rađamo kao piromani a umiremo kao vatrogasci“, odnosno da dok svi očekuju novog Čerčila u Dauning stritu 10, dobijemo novog Bendžamina Dizraelija. Džonsonova pobeda je toliko ubedljiva da bi britanski premijer mogao da ostavi u naftalinu svog nacionalnog junaka, Čerčila, o kome je napisao i biografiju i da krene stopama omiljenog premijera kraljice Viktorije.

Sličnosti između Dizraelija i Džonsona su samo na prvi pogled iznenađujuće: obojica imaju vrlo šarenoliko porodično stablo (Dizraeli vodi poreklo od Sefarda, Džonson iz Turske), jedan i drugi su bonvivani i prosečni, da ne kažemo loši, pisci, veliki oportunisti, bespoštedni borci, miljenici kraljevske familije Vindzor.

Jedina je razlika što je Dizraeli imao dostojnog protivnika u lideru liberala Gledstonu i, unutar Konzervativne partije, Roberta Gaskojna Sesila, a Džonson Korbina.

Tajna uspeha Dizraelija bila je politika stvaranja društvenog pakta između bogatih i siromašnih, između plemstva i plebsa, grada i sela, metropole i provincije. Ključ Džonsonove pobede bilo je osvajanje glasova radničke klase i delova engleske provincije koja je decenijama bila laburistička. Zato ne čudi što Bo Džo nije izvukao nijedan Čerčilov ni Perikov (drugi omiljeni istorijski lik britanskog premijera čiju bistu je doneo u rezidenciju u Dauning stritu) slogan, već Dizraelijev: „One nation“.

Džonson je već na primeru Londona dokazao da ima kapacitet da pomiri i teško pomirljive strane. Ubedljiva većina u Vestminsteru i skidanje Bregzita sa glavnog stola otvara Džonsonu vrata za primenu politike „One nation“ i „Global Britain“.

Džonson ne pripada ekipi suverenista i populista tipa Donald Tramp, Marin Le Pen, Mateo Salvini, Viktor Orban. On je u suštini internacionalista, liberal, koji zaista veruje u „Global Britain“ i tesne veze sa EU

Ipak, nije odoleo Boris Džonson porivu da proslavi pobedu u srcu tzv. „crvenog zida“, u Sedžfildu, nekadašnjoj izbornoj jedinici Tonija Blera, jedinog laburiste koji je tri puta razbio torijevce u paramparčad, nanoseći im najteže poraze u istoriji. Engleski konzervativci i danas imaju kompleks od Tonija Blera jer ga nikada nisu pobedili. Trijumfalno pojavljivanje Džonsona u Sedžfildu mu dođe kao umarširavanje pruskih vojnika u Pariz 1871. godine i proglašavanje Drugog rajha u Galeriji ogledala Versajskog dvorca, sve sa kajzerom Vilhelmom I i Otom fon Bizmarkom.

Poznajući idole Dominika Kamingsa, kreatora Džonsonove izborne kampanje, među kojima je upravo Gvozdeni kancelar, nije isključeno da je odlazak u Sedžfild bio neka verzija istorijskog rimejka.

Nekada su iza uspešnih političara stajale moćne žene, danas iza njih stoje genijalni stručnjaci za politički marketing. Dejvid Kameron je definisao Kamingsa kao psihopatu u potrazi za slavom, drugi ga smatraju genijem političkog marketinga i nenadmašnim kreatorom efektnih slogana, treći ga oslovljavaju kao Džonsonovog Stiva Benona, a četvrti ga zbog njegovog rusofilstva nazivaju „Raspućinom“.

Kamings ima očinstvo nad najefikasnijim porukama Bregzita i Džonsonove kampanje. Slogan „Get Brexit done“ i parodija na megapopularni film „Love Actually“ u završnici izborne kampanje sahranili su mentalnu onaniju Korbina i njegovih savetnika na 107 strana manifesta.

Kamingsa je lako prepoznati u Borisovom društvu po tinejdžerskom stilu oblačenja iako mu je 48 godina: džins, patike, duksevi sa kapuljačom, raskopčane karirane košulje. Malo je reći da Kamings igra po živcima tradicionalnim konzervativcima koji ne mogu očima da ga vide.

Kamings je, eufemistički rečeno, kontroverzna ličnost. Diplomirao je modernu i antičku istoriju na Oksfordu. U tinejdžerskom dobu, zadojen Dostojevskim, razvio je veliku empatiju prema Rusiji i ruskim piscima. „Braću Karamazove“ smatra najvažnijom knjigom zajedno sa Sun Cuovim „Umećem ratovanja“. Za Kamingsa je EU primer dekadencije, birokratije, bezuslovno osuđena na propast.

Boris Džonson ne pripada redu fanatika ili idealista koji su spremni da žrtvuju sve i svakoga samo da bi dokazali da su u pravu. Naprotiv, on je cinično pragmatičan. Džonson je iskoristio Bregzit da bi došao na vlast, odnosno da bi realizovao svoj dečački san da postane premijer. Sada kada je ostvario svoj cilj i kad je Bregzit praktično stavljen na šine, Džonson će ponovo biti onaj stari koga smo upoznali bolje kao gradonačelnika Londona.

Bo Džo je bio totalno iskren kada je šokirao na izbornoj konvenciji svoje stranačke drugove u Mančesteru: „Mi nismo proevropska partija, ali mi volimo Evropu.“ Kada je video zaprepašćene poglede torijevaca u prvim redovima, Boris je u svom stilu dodao: „Barem ja volim Evropu.“

Džonson ne pripada ekipi suverenista i populista tipa Donald Tramp, Marin Le Pen, Mateo Salvini, Viktor Orban. On je u suštini internacionalista, liberal, koji zaista veruje u „Global Britain“ i tesne veze sa EU.

U prvih 100 dana osim Bregzita u prvom planu će biti usvajanje nove regulative ulazaka stranaca u Veliku Britaniju i izjednačavanje građana EU sa ostalim strancima, što će reći da će i za njih važiti kvote i vizni režim (osim za turistička putovanja). Toliko duguje Džonson svojoj novoj izbornoj bazi, radničkoj klasi koja ne letuje u Toskani, na Azurnoj obali ili na Majorki, i ne želi nove poljske i litvanske vodoinstalatere u svojim varošima.