Mojze Kitsakihu-Mbira izgubio je brata, unuka i još 11 članova porodice. Svi su umrli od Ebole. Kada je i njemu pozlilo, krišom je potražio lekarsku pomoć. Njegova porodica ne veruje da virus zaista postoji i misli da ih je otrovao neki čovek iz sela.
Odbijanje ljudi da poveruju da ebola postoji predstavlja veoma otežavajuću okolnost za lekare koji kažu da je epidemija ovog smrtonosnog virusa u Demokratskoj republici Kongo „najkomplesnija kriza javnog zdravlja u istoriji“ i da bi mogla da potraje još mnogo meseci.
Nakon što je na granici sa Ugandom pre dve nedelje preminulo dvoje ljudi, vlasti su saopštile da imaju poteškoća da identifikuju obolele u gradu Butembo na severoistoku zemlje. Ista je situacija i u mestima Beni i Mangina.
Među stanovnicima ovih mesta široko je rasprostranjen otpor ideji da ebola uopšte postoji, te da je ona samo zavera koju su stvorili političari koji su učestvovali na nacionalnim izborima protekle godine.
U Butembu koji pretežno nastanjuju pripadnici etničke grupe Nande proteže se i lažni narativ da je virus – ako postoji – donesen spolja kako bi se njime neutralisale žrtve sukoba koji neprestano tinjaju u ovoj oblasti.
U Butembu su u više navrata napadnuti centri za lečenje ebole, dok je jedan od lekara Svetske zdravstvene organizacije čak ubijen. Mete napada neretko su i timovi za vakcinaciju.
Prošlog ponedeljka je rulja napala vozača koji je radio sa ekipom hitne službe u gradu Beniju, vozilo je zapaljeno, a on je ostavljen na ulici u kritičnom stanju.
Mojze Kitsakihu-Mbira je sada vozač hitne pomoći; on motorom diskretno dostavlja lekove iz centara za lečenje obolelima koji se ne usuđuju da posete klinike iz straha od stigmatizacije.
„Moj unuk je prvi preminuo“, rekao je Mbira za Gardijan. Brojni članovi porodice došli su u kontakt sa dečakovim telom, a ebola se širi upravo fizičkim kontaktom. Potom su i ostali počeli da umiru. Prvo njegov brat, a zatim i ostali, jedan po jedan.
„Čak i kad im je otvoreno rečeno da je reč o eboli, nisu hteli da prihvate to“, kaže Mbira. „Bacali su kamenice na tim koji je poslat da ih vakciniše. Mislili su da je to otrov.“
Čovek koji je optužen da je otrovao porodicu je ubijen. Usmrtili su ga drugi meštani.
Mojze je bio svestan toga da ebola postoji, a uprkos uveravanju lokalnog lekara da ebola nije stvarna, potražio je medicinsku pomoć kada se i sam razboleo.
„Govorio sam ljudima da nije reč o otrovu“, prisetio se Mbira. Konačno je posetio bolnicu u kojoj mu je potvrđena dijagnoza. Ipak, njegova supruga je svejedno odbila da se vakciniše, a vakcine nisu primila ni deca.
Vest da se ebola pojavila u gradu na severozapadu Konga sve je podsetila na epidemiju koja je od 2014. do 2016. godine odnela 11.000 života.
Ebola može da se proširi vrlo brzo, preko kontakta i sa najmanjom količinom inficirane telesne tečnosti. U početku daje simptome slične gripu i nisu uvek izraženi. Tipično se javlja mučnina, povbraćanje i dijareja s povišenom telesnom temperaturom, a pred smrt se javlja krvarenje iz brojnih otvora na telu i na unutrašnjih organima.
Epidemija u Zapadnoj Africi je počela u malom pograničnom selu Gvineja, a prva žrtva je bio dvogodišnji dečak. Odatle se brzo proširila do Sijera Leonea i Liberije, gde se otela kontroli kada je došla do urbanih centara. Međutim, Kongo je hiljadama kilometara daleko od zemalja koju je razorila epidemija.
Ovo je deveta epidemija opake bolesti u Kongu, koja je dobila ime po reci Ebola. Iako naučnici mogu da identifikuju rizične oblasti, gotovo je nerealno očekivati da bi ikada mogla da se iskoreni, ili da se otkrije gde ili kada će ponovo izbiti epidemija.
Identifikovano je pet frsta virusa ebole, a najsmrtonosniji do sada je Zair. Upravo on je identifikovan u poslednjem izbijanju bolesti, ali za njega danas postoji i vakcina. Ipak, još nije dobijena dozvola, ali je dokazana kao bezbedna i spremljeno je 300.000 doza. Ipak, malo je toga što se može učiniti ukoliko pacijenti odbijaju da poveruju da su oboleli.
Tagovi
