Nema onog koga je mimoišla. To je neprijatnost kojoj se ne može uteći, a onog ko je ugleda ostavlja izolovanog i gladnog bliskosti. Sve veći je broj dokaza koji idu u prilog tome da usamljenost nije samo bolno, već i iskustvo štetno po mentalno zdravlje.
Ne čudi vest da je usamljenost povezana sa povećanim rizikom od poremećaja raspoloženja, poput depresije, anksioznosti, stresa, kao i problema sa snom. Međutim, njen uticaj je i fizički. Utvrđeno je da povećava rizik od visokog krvnog pritiska, srčanih bolesti i moždanog udara. Starije osobe koje se osećaju socijalno izolovano su pod povećanim rizikom od demencije.
Razmišljanje o usamljenosti je razmišljanje o prirodi društva (ne prirodi i društvu). Kako je društvo sazdano? Da li nam hrpa bespotrebnih stvari zaista puni praznine? Šta će biti kad i poslednja kašičica sladoleda, po uzoru na film koji daje „recept“, dođe do kraja? Da li će veličanje individualizma možda nekog navesti na promišljanje tog pojma ili će bajka o nezavisnosti staviti usamljenost na presto društvenih boljki? A možda su ljudi samo „mekani“ i „pre to nije postojalo“.
Studija u kojoj su istraživači analizirali podatke iz 113 zemalja i teritorija u periodu od 2000. do 2019. godine zaključuje da problematične nivoe usamljenosti doživljava značajan deo svetskog stanovništva. Kako usamljenost „ne jenjava“ i već godinama održava zabrinjavajući nivo, nije iznenenađenje formiranje, sada popularne, kovanice „epidemija usamljenosti“. Mada zbog druge pandemije – COVID-19, mnogi stručnjaci za mentalno zdravlje strahuju da se problem samo pogoršao.
Rani podaci to i dokazuju. Nedavna studija Harvardske postdiplomske škole za obrazovanje pokazala je da se više od svake treće osobe u Americi suočava sa „ozbiljnom usamljenošću“ tokom pandemije, pri čemu su najviše pogođeni mladi odrasli i majke sa malom decom.
„Ljudi su po prirodi društvena bića koja žude za interakcijom sa drugima. Bez toga, naše mentalno zdravlje može se značajno pogoršati. Zato je izolacija u zatvorima jedan od najokrutnijih tretmana i vodi do psihoze i samoubilačkih ideja?“, navela je psihološkinja Paraskevi Noulas.
Iako se ovaj osećaj često odbacuje, skeniranje mozga ipak pokazuje da iskustva poput izbegavanja od strane zajednice, isključenosti i osećaja izolovanosti aktiviraju iste oblasti u mozgu koje reaguju na fizički bol. To šalje mozak u stanje hiper-budnosti i u pripremu za opasnost, pa može dovesti i pogrešnog protumačenja informacija koje primamo. Zato, kada smo usamljeni, namere drugih možemo pogrešno shvatiti kao neetičke, takmičarske ili preteće, na primer.
Dugačak je niz problema koje dugoročna usamljenost može isprovocirati.
Pošto socijalizacija zahteva praksu, hronična usamljenost takođe može dovesti do, ili pogoršati već postojeću, socijalnu anksioznost. Imati jak sistem podrške je zaštitni faktor od anksioznosti, a ukoliko podrška izostaje – opšti nivo anksioznosti može da se poveća i regulisanje emocija postaje teži zadatak.
Kod ljudi koji se suočavaju sa hroničnom usamljenošću ili izolacijom uobičajeno je da se bolna osećanja otupljuju alkoholom ili drugim drogama. Zloupotreba supstanci preovlađuje kao odgovor na usamljenost, koja je upravno prepoznata kao faktor rizika u svim stadijumima alkoholizma.
Ljudi mogu biti usamljeni iz mnoštva razloga. Neki od najčešćih su žalost (gubitak), raskid, penzionisanje, promena posla/ova, preseljenje (bez bliskih ljudi), školovanje, prethodno narušeno mentalno zdravlje, roditeljstvo (jeste divno iskustvo, ali i šok sa kojim ne ume svako da se nosi) i dr. Razlog se može naći u domenu koji je van čovekove kontrole – doba godine se moraju menjati (pa i raspoloženje), zatim su i praznici koje treba „pregurati“.
Neka istraživanja navode i da nemamo svi istu sklonost ka razvijanju usamljenosti, te da na to utiče splet (ne)srećnih okolnosti. Ukoliko nemate prijatelje/porodicu ili ste se od njih odaljili, svakako da ste više podložni ovom osećanju.
U nekim društvenim klimama naročito je otežavajuće ukoliko ste pripadnik manjinske grupe ili ako ekonomski više „ležite“ nego što čvrsto stojite. Diskriminacije svih vrsta mogu se nanći i u temelju problema kao što je usamljenost, kao i bolest, zbog koje se ljudi takođe mogu naći izolovani.
Usamljenost nije problem. To ne sme biti niti jedno osećanje. Sve što osetimo tu je da bismo „čuli“, a ako uporno klikćemo „mute“ – desi se hronična „upala“. Međutim, ni to nije trenutak za dramu, već jedan od ključnih alarma koji poručuju da je vreme za buđenje.
Tagovi
