Nije lako srušiti olimpijskog prvaka. To su za, na njih najtužniji način, na svojoj koži u Tokiju najbolje osetili dosad moćni Španci, koji su u poslednjoj četvrtini krahirali protiv Srbije.
Pardon, nisu krahirali.
Olimpijski šampioni su pokazali svu svoju snagu.
Na kraju je, u epskoj poslednjoj četvrtini, golom Filipa Filipovića – ona njegova čuvena levica, koja će toliko nedostajati – bilo 10:9.
Za finale, za susret sa Grčkom u nedelju ujutru po našem vremenu. Za istoriju.
I odbranu zlata, onog našeg.
Ako se Svetsko prvenstvo u fudbalu onomad zapamtilo po VAR-u koji nije dosudio penal zbog prekršaja na Aleksandru Mitroviću, možda su ove Olimpijske igre – makar što se najtrofejnijeg, često zapostavljanog i utoliko uspešnijeg srpskog sporta tiče – mogle da ostanu zapamćene kao one u kojima je VAR, a eto, došao je i u vaterpolo, oduzeo olimpijskim šampionima krunu.
Videli smo u poslednjoj četvrtini intervenciju sudija, dodeljivanje gola našim rivalima, zahuktalim Špancima, i u tom trenutku se činilo da je sve rešeno, da će se Srbija oprostiti od zlata.
Ali vaterpolo ne bi bio vaterpolo, a Srbija ne bi bila Srbija, kada bi dozvolila da to ostane tako.
Krenuli su izabranici Dejana Savića na sve ili ništa, ali u vrelom bazenu bili su hladne glave. Videli smo najbolje od Srbije, najbolje od ove neponovljive (dobro, ne znamo to, sa našim se vaterpolom nikad ne zna) generacije.
Videli smo odbrane Mitrovića, pogodak Rašovića, majstoriju Mandića, bombu Filipovića. Videli smo znoj iznad i ispod površine vode.
Na kraju 10:9, samo u poslednjoj četvrtini 5:2. Za onu staru o tome da su šampioni najbolji kad je najteže.
Španci su nas na ovom prvenstvu već jednom pobedili, a protiv nas su imali čak pet pobeda zaredom, ali kao u Riju pre pet godina, tako se čini da je Srbija samo puštala decu u malom bazenu dok smo se zagrevali.
Tagovi
