Erdogan: Šta se dešava – dešava se, sve je to plan sudbine

Da li je Erdoganov nemaran i neblagovremen odgovor na zemljotres ukaljao njegov ugled i da li su potresi uzdrmali njegovu “vladavinu”?

Predsednik Turske, Redžep Tajip Erdogan, se nije mnogo potrudio da uguši gnev javnosti zbog toga što pomoć ugroženom stanovništvu, koje je pogođeno zemljotresom, nije stigla na vreme, bilo je prenmalo ili je uopšte nije bilo. A da nije bilo tako, možda bi uspeo da se spasi mnogo veći broj života.

Sjajni crni sedan prošao je kroz epicentar smrtonosnog zemljotresa u Turskoj, u gradu Pazardžik. Automobil Redžepa Tajipa Erdogana blistao je na sunčevoj svetlosti, dok je turski predsednik prolazio pored građana koji su palili vatru da bi se ugrejali na hladnoći, među gomilama ruševina, koje su nekada bile njihovi domovi. Mnogi će reći da je to možda bio licemeran potez, ali Erdoganu, reklo bi se, to ne izgleda tako.

Erdogan je, svoju komunikaciju sa javnošću u Pazardžiku, sveo na minimum, umesto toga odvezao se direktno u sedište lokalne policije kako bi razgovarao o posledicama višestrukih, razarajućih potresa koji su ostavili svoje tragove u 10 turskih provincija i širom severne Sirije, zarobljavajući ljude pod ruševinama. Zemljotresi su odneli vise od 20.000 života.

Predsednik Turske je nakratko razgovarao i sa izbezumljenim stanovnicima koji su sedeli oko vatre. „Šta se dešava, dešava se, ovo je deo sudbinskog plana”, rekao je Erdogan jednom meštanini Pazardžika. Ovu, čini se omiljenu floskulu, izgovorio je i samo nekoliko meseci ranije, nakon smrtonosne rudarske katastrofe u državnom rudniku uglja, gde je predsednik okrivio „plan sudbine“ za eksplozija u kojoj je poginula najmanje 41 osoba. Tokom govora u obližnjem Kahramanmarašu, Erdogan se, takođe, obrušio na „provokatore“ koji su kritikovali napore spasavanja, dodajući: „Naravno da postoje nedostaci. Shavtite da nije moguće biti spreman za ovakvu katastrofu”.

Ljudi koji su se nizali ulicama Pazardžika i jecali, dok su čekali da vide nastradale članove svoje porodice izvučene iz ruševina, besno su vikali na turskog ministra infrastrukture i lokalne zvaničnike tokom posete.

„Da je bilo više pomoći i da su stigli na vreme, uspeli bi da ih izvuku“, rekla je meštanka Ajše Kep, gledajući prazno preko glavnog puta u Pazardžiku, dok se mali tim spasilačkih ekipa penjao na ploče od polomljenog betona i metala, koje su nekada činile stambenu zgradu, i smrskani kamion s ravnom platformom koji viri iz olupine. Kep i drugi stanovnici očajnički su posmatrali, gotovo bez nade da će članovi njihovih porodica nekako biti pronađeni živi.

„Ovde smo da sačekamo sahrane“, rekla je, a u njenom glasu su se smenjivali bes i tuga. „Nadam se, ali još uvek ne verujem da su živi. Moj rođak je tamo ispod, a ovi spasioci nisu stigli do danas.”

Erdoganovo odbijanje da se suoči sa kritikom javnosti i da prizna da spasilačke službe nisu stigle na vreme, samo je pojačao gnev stanovništva. Odgovor na katastrofu je dospeo prekasno, u neka sela čak nije ni stigao, a da nije kasnio, ljudska žrtva ne bi bila tolika. Širom južne Turske , na područijima koja se tradicionalno smatraju bastionima podrške predsedniku i njegovoj Partiji pravde i razvoja (AKP), raseljeni građani, koji su preživeli u uslovima smrzavanja, otvoreno su se žalili na kašnjenja. Stanovnici su, uprkos obećanjima države, zimske noći morali da provode na ulici, smrzavajući se. Njihovo sve veće nezadovoljstvo, može da se posmatra i  kao veliki test za Erdoganovo dvadesetogodišnje vođstvo. A da ne zaboravimo, čitava ova katastrofa, svetskih razmera, odvija se samo tri meseca pre izbora, koji se očekuju u maju.

„Erdogan ima imidž koji je gradio i gajio u poslednjih 20 godina, i sladak je i kiselkast: on je autokratski, ali efikasan, patrijarhalna figura koja skoro zamenjuje ono što se nekada zvalo devlet baba, odnosno očinska država. Zbog toga ga njegovi pobornici vole, a protivnici ga se boje – njegov gnev je ozbiljan onoliko koliko je njegovo saosećanje stvarno. To je ceo njegov brend, koji je sada na testu“, rekao je Soner Kagaptai iz Vašingtonskog instituta za bliskoistočnu politiku , koji je ujedno i autor nekoliko knjiga o Erdoganovoj diktaturi. „Neverovatno je sve, jer je Erdogan zamenio još jednu sveobuhvatnu, autokratsku, očinsku državu, koja se u suštini urušila nakon još jednog ogromnog zemljotresa 1999.”

Iskoristivši neodgovornu reakciju države na zemljotres koji se dogodio u Izmitu 1999. godine, Erdoganu i stranka AKP uspeli su da dođu na vlast 2003. godine. Erdogan – tada mlada i zagonetna figura, obećao je da će brinuti o ljudima i saniranju štete nastale prilikom katastrofe u kojoj je poginulo oko 17.000 ljudi. Zemljotres u Izmitu uništio je deo Istanbula i nadvio se nad Turskom kao najveća prirodna katastrofa u zemlji. Tada su uvedene takse za ekonomsku podršku nakon katastrofe, za koju su stručnjaci procenili da iznosi ukupno oko 3,8 milijardi funti, a opozicioni političari su tom prilikom postavili pitanje na šta je taj novac ranije trošen.

Dvadeset godina vladavine AKP obeležio je vrtoglavi građevinski bum širom zemlje, a Erdogan se trudio da transformiše zemlju koja je bila potištena infrastrukturnim i stambenim pitanjima i obećavao ekonomsku i društvenu transformaciju. Ubrzo posle njegovog izbora, vladine dozvole za gradnju stanova su se utrostručile. Neboderi, mostovi i glatki asfaltirani putevi gradili su se širom zemlje, a pojedine građevinske kompanije, koje su bile bliske sa vladom postale su moćne, a nova infrastruktura demonstrirala je aktivnosti države čak i u najudaljenijim gradovima.

Mnoge od tih zgrada koje su građene pod pokroviteljstvom AKP sravnjene su sa zemljom tokom zemljotresa. U Kahramanmarašu, neke od ovih kula su pretekle, dok su se druge iz tog bloka u potpunosti porušile. Ovo je sumorni prikaz konstrukcija koje su građene “u skladu sa građevinskim propisima i koje se neće srušiti u slučaju potresa”.

Erdogan je prilikom govora u ovom gradu obećao da će nove kuće, koje će zameniti porušene zgrade, biti izgrađene u 10 pogođenih regiona u roku od godinu dana. Ovo obećanje je izgledalo teško ostvarivo u doba kada su se timovi za spasavanje borili da probiju ogromne gomile ruševina.

Umesto toga, izgleda da je predsednikova poruka nastala u cilju kontrole nad zemljotresom, kao i usred izveštaja da je Turska blokirala Tviter, koji su građani koristili da lociraju svoje članove porodice u ruševinama. Na državnoj televiziji, reporterka je ignorisala stanovnika Kahramanmaraša koji je naveo da država kasni sa isporukom pomoći i umesto toga uveravala gledaoce da u gradu „još uvek postoje mesta do kojih radnici ne mogu da se probiju“. Nakon što je obišao oblasti koje su uništene zemljotresom i naknadnim potresima, Erdogan je proglasio vanredno stanje koje mu je omogućilo da zaobiđe zakon u pogođenim regionima i osujeti pobunjene grupe koje „zloupotrebljavaju ovakvu situaciju u Turskoj“, kako je rekao.

Kagaptai je rekao da je predsedništvo odlučilo da se fokusira na kontrolu, a ne na saosećajnost sa građanima. “Ljudi kažu da država nije tu kada im je potrebna“, rekao je on „Erdogan će teško biti prihvaćen ako ne pronađe odgovarajuće rešenje”.

U Pazarčiku, Kep je očajnički gledala kako bageri i volonteri pokušavaju da pronađu njene rođake među ostacima stambenih zgrada. Okrenula se prema maloj vatri okruženoj ožalošćenim ljudima da bi se ugrejala. „Niko nam ne pomaže“, rekla je, nekoliko trenutaka pre nego što je prošlo predsedničko vozilo.