Redžep Tajip Erdogan nije ni uzrok, ni kreator reislamizacije Turske a ni imperijalnih ambicija Ankare. Turski predsednik je bio samo dovoljno vešt, lukav i beskrupulozan da iskoristi priliku koja mu se ukazala i „zajaše“ panislamizam kao sredstvo za učvršćivanje vlasti i širenje uticaja Turske.
S druge strane, u korist Erdogana je išao sticaj okolnosti koji je Tursku, u poslednjih 20 godina, učinio nezaobilaznim saveznikom SAD na Evroazijskom kontinentu. Ankara je neophodna Vašingtonu protiv sva tri rivala: Rusije, Kine i Irana. Američki strateški ciljevi u suzbijanju širenja uticaja Rusije u Srednjoj Aziji, na Bliskom istoku, u Africi i na Balkanu, usporavanju kineske ekspanzije u Aziji i Africi i sprečavanju izrastanja Irana u regionalnog lidera, daju toliko veliki značaj Turskoj da nema te stvari koju na kratak ili srednji rok Amerikanci neće oprostiti ili dozvoliti Ankari. U to su se uverili i Grci koji su potražili zaštitu od Amerikanaca od sve učestalijih verbalnih pretnji Erdogana na račun teritorijalnog integriteta i suvereniteta Grčke.
Lukavstvo Erdogana se sastoji u tome što jednom nogom čvrsto stoji u Alijansi i uz Vašington a drugom „šara“ kada i koliko zatreba. I pored rivalstva koje je često na ivici sukoba, održava dobre a često i prisne odnose ne samo sa Vladimirom Putinom i Si Đinpingom već i sa drugim liderima konkurentskih zemalja. Zbog svoje diplomatske akrobatike i geopolitičke beskrupuloznosti, Erdogan je zaradio i nadimak „hodača po žici“.
Ceo tekst Željka Pantelića objavljen je u novom broju Nedeljnika, koji je na svim kioscima od četvrtka, 8. septembra
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
Tagovi
