Beograd i Priština su u februaru, prema navodima EU, prihvatili kompromisni predlog na kojem su Brisel i Vašington radili mesecima. Nemački novinar Tomas Braj analizira da li je to put ka rešenju ili novi neuspeh.
Ruski predsednik Vladimir Putin je trajni spor između Srbije i njene bivše pokrajine Kosova uvek koristio kao uzor za svoje napade na Ukrajinu.
Zapad je, kaže, dozvolio da se Kosovo – na kojem u međuvremenu gotovo isključivo žive Albanci – pre 15 godina otcepi od Srbije. Zato sada mora da dozvoli da Rusija vrati područja koja njoj istorijski pripadaju, kao što su Krim ili istočna Ukrajina, kaže Putin.
Zbog toga Zapad sada žuri da konačno, nakon više decenija, reši kosovski konflikt, kako bi vladaru Kremlja izbio iz ruku navodni argument.
Rezultat zapadnih nastojanja bio je nemačko-francuski kompromisni predlog iz novembra 2022, koji je krajem februara 2023. objavljen kao stav EU. Najvažnije odredbe tog dokumenta od jedanaest tačaka su: dve strane međusobno priznaju nacionalna dokumenta i simbole druge strane.
Srbija odustaje od blokade članstva Kosova u međunarodnim organizacijama, uključujući i Ujedinjene nacije. Kosovo omogućava stvaranje već deset godina sporne „zajednice opština“ za srpsku manjinu i garantuje posebnu zaštitu brojnih srednjovjekovnih srpsko-pravoslavnih crkava i manastira na svojoj teritoriji.
Taj plan podržavaju i Sjedinjene Države. Vodeće diplomate iz Brisela i Vašingtona već nedeljama hodočaste u glavne gradove Beograd i Prištinu kako bi podstakli Srbiju i Kosovo da prihvate te predloge.
A ako se može verovati medijima iz tih dveju zapadnobalkanskih zemalja, zapadni izaslanici pretili su političkom i ekonomskom izolacijom ako se njihov najnoviji predlog ponovo odbaci, kao što se to često događalo u prošlosti.
Ključni događaj zbio se 27. februara 2023. u Briselu: predsednik Srbije Aleksandar Vučić i predsednik kosovske vlade Aljbin Kurti sedeli su za istim stolom, uz moderaciju posrednika EU. Na kraju je visoki predstavnik EU za spoljnu politiku Žozep Borelj objavio proboj: da su obe strane prihvatile predlog EU.
Time su otvorena vrata za konačno rešenje tog trajnog evropskog konflikta, rekao je Borelj.
Ali, nakon povratka iz Brisela u Beogradu i Prištini, ništa se nije moglo čuti o navodnim obećanjima u glavnom sedištu EU. Srbija nikada neće dozvoliti članstvo Kosova u Ujedinjenim nacijama, zagarantovao je predsednik Vučić.
Predsednik kosovske vlade Kurti zaklinjao se u parlamentu u Prištini da ne dolazi u obzir stvaranje Zajednice srpskih opština s autonomijom i samoupravom, kao ni posebna zaštita za srpsko kulturno blago.
Ponašanje Kurtija i Vučića nije ni neočekivano ni iznenađuje, jer Priština i Beograd kada je reč o kosovskom pitanju zauzimaju gledišta koja se ni u čemu ne mogu uskladiti.
Slično kao Palestinci i Izraelci na Bliskom istoku, dva naroda polažu pravo na istu teritoriju. „Kosovo je srce Srbije“ – argument je Beograda koji ukazuje na istorijske građevine i srednjovjekovne bitke. Albanci sebe vide kao autohton narod na Kosovu – i oni tamo već odavno imaju apsolutnu većinu stanovništva.
Još važnije je to što je naročito u Srbiji pitanje Kosova već decenijama najvažnija tema svih političkih snaga.
Tako je predsednik Srbije Slobodan Milošević, koji je kasnije na Međunarodnom tribunalu u Hagu optužen kao ratni zločinac, kosovski konflikt iskoristio za svoj politički uspon. Kasnije je demokratski političar Vojislav Koštunica u ustav upisao pravo Srbije na Kosovo.
I do sada poslednji demokratski predsednik Srbije, Boris Tadić, učinio je pitanje Kosova centrom svog političkog delovanja. Zato ne iznenađuje što je to i za predsednika Vučića osnova njegove vladavine.
S obzirom na to da je Zapadu, prema sopstvenim predubeđenjima, potreban predsednik Srbije za kompromis s kosovskim Albancima, Brisel se uzdržava i od najmanje kritike na račun Vučićevog sve autoritarnijeg sistema vladanja.
Njegove glavne karakteristike su isključivanje svih nezavisnih državnih institucija, instrumentalizacija pravosuđa, cenzura medija i dominacija nad ekonomskim sistemom preko odanih sledbenika.
„Mitovi prošlosti, a pre svega mit da je Kosovo sveta srpska zemlja, služi samo tome da ne razmišljamo o aktuelnom stanju“, kritikuje srpski novinar Milojko Pantić. A opozicioni kolumnista Dejan Ilić kaže: „Vučić već godinama beži od bilo kakve obveze, živi od krize i stvara razne spektakle, kako nijedan problem Srbije ne bi bio rešen.“ Iz toga Ilić zaključuje: „Ako reši kosovsku krizu, on više neće biti potreban.“
Slično ponašanje može se videti i na strani Kosova. Premijer Kurti je još kao studentski vođa nastupao s ciljem odvajanja Kosova od Srbije i uspostavljanja ravnopravnosti sa Srbijom. Zbog toga godinama je bio u srpskim zatvorima, a ti stavovi su očigledno njegova politička misija.
Uz posredovanje EU, Vučić i Kurti će se 18. marta ponovo sresti u severnomakedonskom Ohridu. Tada bi obe strane morale jasno da kažu da li su zaista spremne da napuste svoje dosadašnje pozicije, kako to tvrdi Brisel.
Za sada ostaje tajna kako bi to trebalo da izgleda. Vučić bi, recimo, morao da dâ zeleno svetlo za članstvo Kosova u svim međunarodnim organizacijama – a ipak da spreči članstvo Prištine u Ujedinjenim nacijama.
Kurti bi morao da omogući stvaranje Zajednice srpskih opština – iako je protiv bilo kakvog institucionalnog i teritorijalnog oblika te zajednice, a zaštitu manjina želi da ograniči samo na zaštitu pojedinca.
A što se tiče posebne zaštite srpskih manastira i crkava, kosovska opozicija već zajedljivo govori da će u budućnosti morati da se pokazuje pasoš kako bi se posetili te spomenici kulture.
S obzirom na takvu situaciju, očigledno će biti potrebna velika diplomatska veština kako bi se spojilo ono što je nespojivo. Nakon iskustava iz proteklih decenija sa zapadnom politikom prema Balkanu, postoji strah da bi još jednom mogao da bude postignut kompromis u kojem svi nalaze svoje interese, ali koji ništa ne menja kada je reč o stvarnim problemima.
Tagovi
