Evo šta će ubediti ljude da se vakcinišu

Jedan od najlukavijih trikova evolucije davao nam je osećaj sramote. To je jadan osećaj – slabosti, poniženja, očigledno uznemiravajući – ali to bi i trebalo da bude: ako učinite nešto loše, trebalo bi da se osećate loše, pa da to više ne radite.

U teoriji, kada toliko strategija za pobedu nad pandemijom COVID-19 zavisi od poštovanja socijalnog distanciranja i drugih pravila, sramoćenje ljudi koji ne poštuju bi trebalo da bude moćan način da nas vrate u red. Ali sve više stručnaka veruje da je upravo suprotno.

„Razmišljalo se da što više sramotite ljude, više će poslušati“, kaže Đovani Travaglino, docent socijalne psihologije na Univerzitetu Kent. „Ali ovo se ispostavilo apsolutno pogrešno“, piše Tajm.

Prošlog meseca, Travaglino i Čanki Mun, docentkinja psihologije na Univerzitetu Lids Beket, objavili su članakl u časopisu Frontiers in Psychology. Okupili su skoro 1.900 ljudi iz SAD-a, Italije i Južne Koreje – odabirući te zemlje na osnovu njihovog različitog osećaja za kolektivnu kulturu.

Ispitanici su zamoljeni da ocene koliko bi osećali sramotu ili krivicu ako bi dobili COVID-19. Takođe su zamoljeni da ocene koliko često poštuju smernice poput socijalnog distanciranja i kolika bi verovatnoća bila da kažu prijateljima, poznanicima i predstavnicima zdravstva ako dobiju pozitivan test.

U sve tri zemlje, što je veći nivo srama i krivice koju su ljudi osećali jer su se razboleli, to je manja verovatnoća da će igrati na sigurno i prijaviti da su pozitivni na korona virus.

U SAD, kao i bilo gde drugde pokret protiv vakcina odavno predstavlja pretnju za javno zdravlje, a mnoge provakcinalne poruke osmišljene su kako bi posramile pristalice. Decembarska priča u britanskom Metrou sadržala je naslov „Ljudi misle da su antivakseri glupi i sebični“. Možda privlači pažnju, ali je kontraproduktivna. „Teško je naterati ljude da se ponašaju kooperativno kada im priđete na taj način“, kaže Travaglino. „To je povezano sa podređivanjem vlasti, a to se ljudima ne sviđa“.

Nova anketa (Time/Harris Poll) na sličan način ukazuje da pojedini autoriteti nisu baš efikasni u ubeđivanju skeptika protiv vakcina.

Od odraslih Amerikanaca koji su nedavno vakcinisani, samo 32% je reklo da je na njih uticao lokalni zvaničnik koji ih je direktno kontaktirao putem mejla, telefona ili pošte. Čini se da su mnogo efikasniji apeli na individualne potrebe i želje ljudi. Oko 52% anketiranih reklo je da su vakcinu dobili zato što žele da putuju. Ljudi oko nas takođe igraju glavnu ulogu, pa je 56% ispitanika koji su rekli da su se vakcinisali nakon što su to učinili prijatelj ili član porodice, a 59% je reklo da je na njih uticao samo razgovor sa biskom osobom.

I uprkos našem tobožnjem nepoverenju u medije, 63% je reklo da su na njih uticale vesti o ljudima koji su već bili vakcinisani.

Ranija istraživanja pokazuju vrednost ličnih priča. U studiji iz 2015. godine objavljenoj u PNAS-u, dobrovoljci su sproveli istraživanje o svojim stavovima o vakcinama, a zatim su podeljeni u tri grupe, od kojih je svaka imala jednu od tri stvari koje treba da pročitaju: materijal koji pokazuje da autizam i vakcine nisu povezani; pasus majke koji opisuje dete koje ima morbile; i materijal o nevezanoj naučnoj temi.

Kada su ispitanici ponovo anketirani o vakcinama, svi su bili više za vakcinisaje nego ranije, ali oni koji su pročitali priču majke bili su dramatično više, sa povećanjem od pet puta većim od onog u grupi koja je pročitala materijal o autizmu i šest puta više od kontrolne grupe.

Lični razlozii takođe mogu imati negativan uticaj. Nova studija objavljena u PLOS ONE, istraživača sa Univerziteta u Ilinoisu i Centra za javnu politiku Enenberg, otkrila je da ispitanici koji su videli video snimak dr Entonija Faučija, kada govori o sigurnosti i efikasnosti vakcine protiv morbila, skloniji vakcinaciji u celini. Ali pozitivan efekat se smanjio kada su prvo videli drugi video snimak majke koja opisuje teški osip koji se kod jednog njenog detata razvio nakon vakcine. Rešenje, zaključuje list, nije u tome da mediji cenzurišu takve priloge, već da pruže stvarne podatke o minimalnim rizicima i značajnim prednostima vakcina.

Ono što ne funkcioniše, očigledno je upiranje prstom i izazivanje krivice i srama. Napokon je virus neprijatelj, a ne ljudi koje zarazi.