Evropa je mnogo toga, ali nije vojna sila. Prošlo je 40 godina od kada je Milan Kundera u eseju „Zapad zatvorenik“ postavio pitanja na koja ni danas u Evropi nemamo odgovore: „U kom ambijentu će se realizovati vrednosti sposobne da ujedine Evropu? Tehnološki napredak? Tržište? Mediji? Politika? Postoji li još uvek iznad ovog idiotskog manihejizma neki zajednički uočljivi ideal?“
Evropska unija i dalje boluje od egoizama država članica, poslovično zagledanih u vlastiti pupak, i plaća danak političkim klasama koje biraju da idu lakšim putem kalibrirajući politike prema istraživanjima javnog mnjenja i podilazeći biračima. U poslednjih nekoliko godina u svim evropskim zemljama istovremeno se debatovalo i raspravljalo samo o migrantima i pre par nedelja o traktorima i razjarenim poljoprivrednicima. Pitanja zajedničke odbrane, vojske, bezbednosnih službi korisnih za borbu protiv terorizma i organizovanog kriminala nikada nisu predmet interesovanja široke publike a kamoli predmet debata ili polemika u javnosti.
Za EU je odbrana bila egzotična kategorija, nije se nikada razmišljalo o tome, pa je logično što je nema u temeljnim sporazumima EU. U sledećoj Evropskoj komisiji najverovatnije ćemo imati komesara za odbranu, ali neće biti EU vojske a ni baza, pa se ne treba iznenaditi ako ruski predsednik Vladimir Putin izvuče iz naftalina opasku Josifa Staljina o papi i Vatikanu i parafrazira je: „Koliko EU ima divizija?“
Pad Berlinskog zida i urušavanje SSSR-a omogućili su Evropi da živi u nekoj vrsti Kantovog večnog mira u odsustvu neprijatelja ili potencijalnih opasnosti na svojim granicama ili u komšiluku. Progresivno smanjivanje izdavanja novca za vojsku i naoružanje u EU bilo je indukovano postojanjem američkog bezbednosnog štita i nuklearnog arsenala kao garanta odvraćanja svih potencijalnih agresora.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 07. MARTA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
