Evropsko prvenstvo – drugo poluvreme

Izbori za Evropski parlament su održani, u toku je konstituisanje evropskih političkih grupacija, počinje finalno prebrojavanje i pregovaranje o mogućim koalicijama. Evropski savet na čijem je čelu Belgijanac Šarl Mišel, održao je prošle nedelje prvi konsultativni sastanak u vezi raspodele ključnih mesta u sledećem, kako se to u Evropskoj uniji kaže, institucionalnom ciklusu. To su funkcije predsednika Evropske komisije, Evropskog saveta i Viisoki predstavnik za spoljnu i bezbednosnu politiku. Paket koji je na stolu sa Ursulom fon der Lajen na čelu Komisije, Kajom Kalas za mesto Visoke predstavnice za spoljnu i bezbednosnu politiku i Robertom Mecolom za drugi dvoipogodišnji mandat na čelu Parlamenta, nije prošao.

Evropski savet, koji čine šefovi država i vlada, kao i resorni ministri u zavisnosti od teme sastanka, ima ovlašćenja da: izabere predsednika Evropskog saveta na dve ipo godine, nominuje predsednika Evropske komisije i imenuje Visokog predstavnika ili predstavnicu za spoljnu i bezbednosnu politiku Unije, čiji su mandati istovetni mandatu Evropskog parlamenta, dakle pet godina.

Ovaj pripremni sastanak, održan je 17.juna, kako bi se usaglasilo donošenje odluke 27. i 28.juna. Tada bi trebalo da se zna ko je nominovan za sledećeg predsednika Evropske komisije, nakon čega sledi glasanje u Evropskom parlamentu. Na istoj sednici polovinom jula trebalo bi da se izabere i novi predsednik ili predsednica Evropskog parlamenta, a Maltežanka Roberta Mecola očekuje da zadrži poziciju još dve ipo godine. Prema Ugovoru o Evropskoj uniji, Savet treba da vodi računa, da u ovom inkluzivnom i transparentnom procesu nominovanja i imenovanja, budu zastupljene ravnopravno sve članice Unije –  geografski, prema veličini država, ali i sve političke afilijacije, uz naravno rodnu izbalansiranost. Ovo poslednje ne znam kako će biti obezbeđeno, s obzirom da za vodeće pozicije za sada imamo samo ženske kandidate. Pominje se i Mario Dragi, bivši italijanski premijer, kao favorit Emanuela Makrona.

U izjavi nakon sastanka, Šarl Mišel, inače otvoreni protivnik Ursule fon der Lajen, saopštio je da nije postignuta saglasnost oko vodećih pozicija ali da se nastavljaju dalji pregovori na nivou Saveta kao i konsultacije sa Evropskim parlamentom. Istovremeno, rekao je, radi se i na strateškoj agendi, na bazi zaključaka iz Granade, jer je potrebno da se sve države članice saglase i oko načelne orijentacije ili pravca u kom će se kretati Unija, a ne samo oko toga ko će biti na čelu koje od institucija. Njegov mandat ističe na jesen. Dakle, u Evropskom savetu sve ostaje isto još neko vreme. Menjaju se samo novoizabrani šefovi država i vlada, kao i ministri nakon izbornih ciklusa u svojim državama.

Koliko god bio važan izbor nove Evropske komisije, sve najvažnije političke odluke i kurs Evropske unije određivaće zapravo konsenzus koji se postigne ili ne postigne u Savetu. Ovo je za pitanja spoljne i bezbednosne politike, a to je ključna tačka razdora u Evropi danas, najvažnija institucija. Evropska unija u ovom domenu i dalje funkcioniše po principu međudržavne saradnje, dok je u nekim drugim zajedničkim politikama poput poljoprivredne, ekonomske, carinske ili monetarne Unija slična federacijama, a u nekim poput pravosuđa ili unutrašnjih poslova najsličnija konfederaciji, jer se podjednako pri odlučivanju pitaju i Evropska komisija i Evropski parlament, kao nadnacionalne institucije, sa jedne ali i države članice, sa druge strane. Deluje komplikovano, ali radi. Ne tako dobro, brzo i efikasno, ne ni jeftino kako bi građani Evropske unije želeli, ali ipak radi. Da li su promene potrebne? Naravno da jesu. I to upravo u onim politikama u kojima je potrebna jednoglasnost. U tom pravcu ide reforma Evropske unije, koja se dugo najavljuje i priprema, a trebalo bi da se realizuje u mandatu sledeće Evropske komisije.

Evrpski savet nastao je pre tačno 50 godina, pa je u ovom trenutku zgodno da se podsetimo kako. U proleće 1974. godine došlo je do velikih promena na evropskoj političkoj sceni, pre svega u Londonu, Parizu i Bonu. Edvard Hit je izgubio izbore od Harolda Vilsona, Vili Brandt od Helmuta Šmita a Žorž Pompidu je umro, pa je predsednik Francuske postao Valeri  Žiskar d Esten. Negova je ideja bila da se šefovi tadašnjih država članica počnu sastajati redovno, a ne samo po potrebi, kako je to do tada bio slučaj i to nakon što je primetio da njegov američki kolega u svom inauguracionom govoru ni jednom nije pomenuo reč Evropa. Francuska je bila predsedavajuća u rotirajućem predsedavanju tada Evropskom zajednicom, pa je predsednik iskoristio priliku da pozove još osam svojih kolega u Pariz na neformalni piknik-samit. Neki su poput danskog premijera bili za jačanje uloge Komisije, neki poput nemačkog kancelara da se stvori trajna institucija za tu svrhu, a neki su poput Holandije,  bili apsolutno protiv bilo kakvog daljeg produbljivanja integracije, a kamoli osnivanja novih institucija. U iznalaženju kompromisa između potrebe da se u Zajednici govori jednim glasom i usaglašavaju stavovi redovno a da se sa druge strane izbegne stvaranje novih institucija, prihvaćen je predlog belgijskog premijera da se redovni sastanci na najvišem nivou održavaju u Briselu radi kohezije evropskih institucija, ili u Luksemburgu, tri puta godišnje. Danska i Holandija snažno su se protivile nazivu Evropski savet, pa toga nije ni bilo u zvaničnim zaključcima. To ipak nije sprečilo francuskog predsednika da na konferenciji za medije izgovori čuvenu rečenicu: « Samit je mrtav! Živeo Evropski savet!».  Istog dana krasila je sve naslovne strane medija. Tako je rođena institucija, veoma važna za dualno ali jedino moguće, za sada, funkcionisanje Evropske unije.

U takvoj uniji ipak i na kraju jedino lideri država članica imaju autoritet za donošenje i sprovođenje odluka i na unutrašnjem planu, kao i u pitanjima međudržavne saradnje i usaglašavanja preko ministara i drugih predstavnika u ostalim organima i institucijama Evropske unije. Predsednik Evropskog saveta, prema tadašnjoj odluci ne govori u ime Evropske zajednice, već u ime saveza država članica i te usaglašene stavove zastupa na međunarodnom planu. I tako već pola veka, uz modifikacije i dorade, koje su proizlazile iz realne potrebe za još višim nivoom usaglašavanja, kako se ukupna međusobna integracija produbljivala, a proširivao se i broj članica.

Skoro 30 godina kasnije, Evropski konvent sazvan je sa ciljem da se osmisli Ugovor o ustavu Evropske unije, u situaciji kada su članice bile duboko podeljene po pitanjima rata i mira, nakon terorističkog napada 11. septembra 2001. godine na na Njujork, Vašington i Pentagon. Te 2003. godine američke trupe su već u Iraku, a Evropske države imale su o tome dijametralno suprotne pozicije. Velika Britanija je pored SAD, predvodnica invazije «koalicije voljnih», koja je zaobišla i Savet bezbednosti UN i prepreke u okviru NATO.  Države članice Unije bile su podeljene na one koje su više federalistički nastrojene i više sklone da se i spoljna politika usaglašava i vodi uz saglasnost svih i to su uglavnom manje ili male države, dok velike, poput Francuske i Britanije, nisu bile raspoložene da svoje suverene odluke podređuju nekakvom kolektivnom telu. Obe su nuklearne sile i članice Saveta bezbednosti UN.

Ideja da se Evropskom savetu dodeli stalni predsednik, bila je rezultat činjenice da rotirajuće predsedništvo na svakih šest meseci često dovodi u problem velike države i da je stoga bolje imenovati stalnog predstavnika, naročito kada imamo u vidu da se tada dešava i veliko proširenje i da i nove države automatski ulaze u proceduru rotacije. To se naročito videlo u krizama, kada recimo belgijski premijer, čija je zemlja predsedavala u vreme napada 11. septembra, nije uspeo nikoga da dobije na telefon u Beloj kući, jer niko nije ni znao ko je on, dok Kostas Simitis, tokom grčkog predsedavanja, nije mogao ništa da uradi protiv invazije na Irak. Na scenu opet stupa Žiskar d Esten, uz podršku francuskog predsednika Miterana i njegov predlog o stalnom predsedniku Evropskog saveta, naći će se Lisabonskom ugovoru, koji je stupio na snagu 2009. godine i po kome i danas funkcioniše Evropska unija.

Što se tiče spoljne i bezbednosne politike tu sve tri ključne institucije imaju neke od ingerencija u predstavljanju Unije na spoljno-političkom planu. Visoki predstavnik Evropske unije za spoljnu i bezbednosnu politiku imenuje se od 1999. godine, ali u to vreme ni govora nije moglo biti o tome da se on sastaje sa predsednicima Amerike, Rusije ili Kine. Predsednik Evropskog saveta prema slovu Lisabonskog ugovora, jeste onaj koji predstavlja Evropsku uniju u spoljnoj politici na najvišem nivou, ali nije predsednik Evropske unije. Format saveta je takav da u njemu sedi i predsednik Evropske komisije a Visoki predstavnik za spoljnu i bezbednosnu politiku je istovremeno i potpredsednik Evropske komisije. Tako se obezbeđuje institucionalna kohezija. Druga važna stvar u vezi funkcije predsednika Saveta je da on ne obavlja ni jednu nacionalnu funkciju. Dakle, on ne govori ni u ime svoje države, ni u ime Brisela i Strazbura, već u ime svih država članica, na bazi konsenzusa među njima. Prvi predsednik Evropskog saveta bio je Belgijanac Herman Van Rompuj, koga sam upoznala u Beogradu pre nekoliko godina i zahvalna sam mu i na knjizi koju mii je poklonio i na savetima i prognozama koje sam imala priliku da čujem u neformalnom razgovoru. Bio je i ostao iskren zagovornik što bržeg uključivanja Srbije u Evropsku uniju. Za vreme njegovog mandata je ratifikovan, posle pet godina od potpisivanja, i stupio na snagu Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, čime je Srbija postala pridružena članica Evropske unije. Već deset godina je i kandidatkinja za punopravno članstvo.

U spoljnoj politici Evropske unije ipak ima neke podele posla kako bi se izbegla preklapanja i eventualna neslaganja, pa i rivalitet. Predsednik Evropsog saveta predstavlja, kao i Visoki predstavnik Uniju na spoljnopolitičkom planu i tu je bitno da se prvi više bavi diplomatijom a ovaj drugi bezbednosnim pitanjima. Iako je to često vrlo povezano i uslovljeno, nije zabeleženo da je tu dolazilo do nekih razmirica i rivaliteta ili se to dobro krilo. Sa predsednicima Evropskog saveta i Evropske komisije je već drugačije. Komisija je Lisabonskim ugovorom izgubila deo kompetencija koje su pripale upravo predsedniku Evropskog saveta. U mandatu Hermana Van Rompuja na čelu Saveta, on je viđen pre svega kao strateg, a predsednik tadašnje Komisije Barozo nešto kao u nacionalnim državama predsednik vlade. Na međunarodnim samitima obično Uniju predstavljaju oba predsednika, gde je predsednik saveta zadužen za više politička, a Komisije za ekonomska pitanja. Ova dva džentlmena su rivalstvo, ako ga je bilo, nekako držali pod kontrolom i iza zatvorenih vlata. Rivalstvo Ursule fon der Lajen i Šarla Mišela, postaje antologijsko, sa sve medijskim izveštavanjem do najsitnijih detalja. Više medija je potvrdilo da je predsednik Saveta, koji vodi političke konsultacije o ključnim pozicijama sa šefovima država i vlada, učiniti sve da kandidatkinji Evropske narodne partije oteža nameru da zadrži postojeće radno mesto, zlobnici dodaju i da joj još malo zagorča život. Na konsultativni sastanak je pokušao da je ne pozove, ali je ona ipak pozvana i imala je priliku da u uvodnom izlaganju iznese svoje planove, kao i predsednica Evropskog parlamenta. Gospodin Mišel je bio vidno zadovoljan negativnim ishodom ovog sastanka, što u redovnim okolnostima nije slučaj. Naprotiv, smatra se neuspehom svih a naročito predsednikovim, čiji je posao da obezbedi konsenzus.

Na Vidovdan će se u Briselu sastati šefovi država i vlada Evropske unije da odluče ko će biti kandidat za funkciju predsednika Evropske komisije. Za nominaciju je dovoljna kvalifikovana većina ali je veoma važno da buduću predsednicu podrže najvažnije države, a osim Francuske i Nemačke koje su protiv kandidature Ursule fon der Lajen, ni Italija nije raspoložena da joj pruži podršku. Makron i Šolc su značajno oslabljeni ovim izborima za Evropski parlament, ali njihova pozicija u Savetu Evropske unije ostaje netaknuta i ima istu snagu. Zašto je onda važna Đorđa Meloni, čija politička grupacija iako trećeplasirana, ne pregovara o koaliciji sa narodnjacima i socijalistima, ostaje da se vidi.

Istovremeno sa ovim pregovorima, teku i konsultacije u Evropskom parlamentu, gde uprkos ubedljivoj pobedi Evropske narodne partije i socijalista i nešto okrnjenim liberalima koji su sada četvrtoplasirani, nije sigurna većina koja bi trebalo da potvrdi drugi mandat Ursuli fon der Lajen sredinom jula. Ukoliko se to ne desi, Evropski savet bi morao da predloži drugog kandidata a to bi predstavljalo institucionalnu krizu u najavi. Za to vreme Rusija nastavlja invaziju na Ukrajinu, mirovna konferencija u Švajcarskoj nije postigla ništa, u Americi su svi zagledani u sopstveno dvorište i izbore u novembru. U Palestini je pakao.

Bar se zna ko će biti novi generalni sekretar NATO-a. To će biti bivši belgijski premijer Mark Rute. Znamo i ko nije ni razmatran nigde osim po balkanskim tabloidima  – bivši crnogorski višedecenijski predsednik i premijer, Milo Đukanović. Na polovini ove super-izborne godine, kada pola sveta izlazi na izbore, od velikih sila samo Kina nema taj «problem», a ima ga čak i bugarski patrijarh, čiji izbor je u toku. I oko te funkcije čak, vodi se velika borba, kažu između vaseljenske i ruske struje. Iskreno se nadam da Srbija bar s time nema nikakve veze.

Živorad Kovačević mi je u poslednjem razgovoru koji smo vodili i za koji je on znao da je poslednji a ja nisam, savetovao dobronamerno dve stvari. Prvo da se okanem svoje opsesije strategijama, jer strateški, rekao mi je, može da planira samo Kina i to zato što nema izbore na svake četiri godine. Nema ih uopšte. Pitala sam ga na koliko onda može da se strateški planira. «Srednjoročno, na tri do pet godina i to ako ste odlično informisani i ako imate izbore samo na četiri godine». I da, rekao mi je da imam užasno visoka očekivanja od političara i da bi mi to moglo napraviti ozbiljne probleme u praksi. «Oni nigde nisu akademici, ni moralne gromade, pa nisu ni u Srbiji. To su zanatlije i praktični ljudi, sve više trgovci i menadžeri stranaka i izbora. Srbijom u sledećih dvadeset godina neće vladati niko koga vi već ne znate imenom i prezimenom. To je što je.» To je bilo pre trinaest godina. Za Evropsku uniju nije rekao ništa. U to vreme evropski izbori su bili dosadni i nebitni i građanima Unije, a nama je tek bilo svejedno. Sada već nije tako.

U Metropolu je Delegacija Evropske unije organizovala, kao i 2009. godine, praćenje izbornih rezultata u izbornoj noći 3. juna, kao i kobajagi «glasanje».  Zvanice su bile uglavnom iz nevladinog sektora, medija i diplomatskog kora, nešto i iz akademske zajednice. Bio je i predsednik Republike. I on je glasao i samo za njega znamo i za koga. Ostali su najviše glasova dali Zelenima, zatim Evropskoj narodnoj partiji, zatim podjednako Socijalistima i Liberalima (Renew) i najmanje Levici. S obzirom na to da vrlo lično poznajem celokupno «glasačko telo» iz Metropola, potpuna mi je misterija odakle među njima toliko naklonjenih evropskim narodnjacima…Srbija je velika tajna, bila je u pravu moja zemljakinja i velika pesnikinja. A bio je u pravu i Živorad Kovačević. Za sve.