Završeni su izbori u Evropskoj uniji. Fudbalskim rečnikom rečeno a i tačnije rečeno, završeno je prvo poluvreme. Rezultat znamo. Desni i levi centar ostali su na približno istim pozicijama, levica je izgubila dosta podrške u korist desno orijentisanih političkih grupacija. Mediji su preplavljeni naslovima da je desnica u Evropi pobedila, da Evropa skreće udesno, a zapravo ne znamo da li je baš tako. Jer utakmica ima i drugo poluvreme a ono je počelo juče sastankom Evropskog saveta. Zagrevanje je bilo na tek završenom sastanku G7 na jugu Italije.
Rojters institut je objavio istraživanje o poverenju u vesti i informacije iz medija, doduše digitalnih, pa između ostalog prezentuje razliku između onih ljudi kojima je politika centralna ili najvažnija stvar u životu i onih kojima to nije. Onih kojima je fudbal najvažnija sporedna stvar u životu, sigurna sam ima podjednako i među jednima i drugima. Nije fudbal politika, naravno, ali mogu se povući i neke paralele. Naročito kad je reč o izboru selektora, prvog tima, taktike…to mnogo govori o mogućim ishodima takvih izbora. Iako je većini Evropljana sada u fokusu fudbal, još jedna utakmica, ona politička igra se u Briselu i Strazburu ali i u svih 27 prestonica država koje su članice Evropske unije.
Izlaznost je na izborima za deseti saziv Evropskog parlamenta bila prilično visoka, tačnije najviša u istoriji ali za svega 1% viša od onih 2019.godine. Oko 51% građana Evropske unije bilo je motivisano da na ovim izborima glasa. Najviše u Belgiji, koja predsedava Evropskoj uniji 89,82%, zatim u Luksemburgu 82,89%, na Malti, iz koje dolazi predsednica Evropskog parlamenta Roberta Mecola 73%, Nemačkoj 64,78%. Najmanje su bili zainteresovani građani Hrvatske – svega 21,34% i Litvanije, njih oko 28,35%. U ostalim zemljama izlaznost se kretala između 34% kao u Estoniji, Slovačkoj ili Češkoj, do 58% kao u Danskoj ili na Kipru.
Rezultati izbora pokazuju da je najveći gubitnik politička grupacija Obnova (Renew) levo liberalnih partija, čija je najznačajnija članica partija francuskog predsednika Makrona. U odnosu na prethodne izbore 2019. godine, ta grupacija je izgubila čak 20 mesta u Evropskom parlamentu i trenutni skor joj je svega 11,4%. Dovoljno da ostane u igri za koaliciju koja će voditi Evropsku uniju u narednih pet godina. Francuska je glasala na ovim izborima protiv politike Emanuela Makrona i vlade koju vodi njegova partija Preporod. Desno orijentisano Nacionalno okupljanje Marin Le Pen, odnelo je skoro tri puta više glasova Francuza i to je bila bačena rukavica u lice, ozbiljan izazov autoritetu predsednika, koji je raspisao parlamentarne izbore, ne časeći časa. Časno, nema šta. Ulazeći u ozbiljan rizik da ostatak mandata provede u kohabitaciji sa protivnicima, on rizikuje i svoj autoritet na evropskom nivou, pa i globalnom. A namenio je i sebi i onima koji ga slede, kao i svojoj zemlji, ozbiljnu ulogu reformatora Evropske unije, ali i predvodnika Evrope – demokratske i liberalne, u procesu globalnog repozicioniranja i moglo bi se reći – odmeravanja snaga na svim frontovima. Jer, Francuska je jedina članica Evropske unije koja je velika sila u tradicionalnom poimanju ovog zvanja i statusa – jedina je preostala nuklearna sila i jedina je članica Saveta bezbednosti UN. Izbori, na koje će građani Francuske izlaziti u dva kruga pred samo otvaranje Olimpijskih igara, nisu samo sudbonosni po Francusku, već i po čitavu Evropsku uniju. A građani su glasali ne samo imajući u vidu evropske teme i probleme, već pre svega domaće. Tako su koncipirane i vođene kampanje i u drugim državama članicama Unije.
U Nemačkoj, drugoj vodećoj državi Evropske unije i najvećoj ekonomiji, svaki treći od pet glasača takođe je bio vođen pre svega domaćim temama, što znači da je tri petine nemačkih građana nezadovoljno politikom Olafa Šolca. Ali on nije raspisao vanredne izbore zbog takvog rezultata. Njegova politička grupacija – Alijansa socijalista i demokrata, u Evropskom parlamentu izgubila je svega četiri mesta u odnosu na prethodne izbore, tako da su trenutno na stabilnih 18,8%, što ih sa Evropskom narodnom partijom, koja je jača za pet mesta i sa četvrtinom podrške, čini sigurnim koalicionim partnerom za sastav sledeće Evropske komisije. Ovi rezultati i procenti menjaju se iz dana u dan jer je u toku pregrupisavanje po raznim osnovama i ideološkim i interesnim, pa je moguće da će socijalisti dobiti ili izgubiti jop koje mesto u Parlamentu.
Najveći dobitnik ovih izbora je grupacija Identitet i demokratija, te nije jasno zašto se najvećom dobitnicom proglašava Đorđa Meloni, koja pripada grupaciji Konzervativaca i reformista, dakle umerenijih desničara, a oni su dobli svega dva mesta više, ukoliko im se naknadno ne pridruži neko iz nesvrstanih ili novopridošlih nezavisnih poslanika. Prekomponovanjem onih koji su još uvek nesvrstani, ta grupacija bi mogla ojačati za još 8-10 mesta. Ona je i dalje potencijalni koalicioni partner na evropskom nivou ali sudeći po fotografijama sa samita G7, kojem je bila domaćica, gde je ovekovečeno kako prevrće očima ka francuskom predsedniku, teško da se oni oko bilo čega mogu dogovoriti na evropskom nivou, osim možda oko slanja oružja Ukrajini. Oko abortusa nisu i neće. Ona je u prisustvu pape sprečila da u završnoj deklaraciji pravo na abortus bude posebno apostrofirano. I u prisustvu američkog predsednika takođe, ali to je manje važno, kako stvari sada stoje.
Najveći gubitnik ovih izbora, pored liberalne alijanse Emanuela Makrona, jesu evropski Zeleni. Izgubili su čak 18 mesta u Evropskom parlamentu, a najveći porast glasača zapravo beleže takozvani nesvrstani, oni koji nisu još uvek svrstani ni u jedan politički blok. Građani su odabrali da im poklone čak 40 mesta više u odnosu na prethodne izbore. Zajedno sa onima koji su prvi put izabrani, oni imaju ukupno čak 100 mesta u Evropskom parlamentu. Od tih 100, 46 ne nameravaju da se dalje svrstavaju, dok su čak 54 buduća poslanika zapravo oni koji su izabrani prvi put i koji se još nisu svrstali ali traže svoje grupe i ulaze u članstvo postojećih političkih porodica. Zasad nema naznaka da bi neke nove grupacije mogle biti osnovane. Među takozvanim non-attached nalaze se i brojne partije, pokreti i pojedinci koji su ekstremno levi ili ekstremno desni. Imaju totalno različite poglede na Rusiju, Zelenu agendu ili proces proširenja Evropske unije, koji se na našu žalost i štetu, sve više čita i razume kao proširenje na Ukrajinu, nego na Zapadni Balkan. Toj dodatnoj komplikaciji doprineli smo sami dosta ali i Evropska unija, i jedni i drugi nepotrebnim oklevanjem i nedospustivim odugovlačenjem.
Dakle, taj proces formiranja političkih grupacija je u toku i od juče, recimo, grupacija Konzervativaca i reformista beleži rast za nekoliko mesta, koji ih lansiraju na treće mesto po snazi u Evropskom parlamentu, dakle ispred dosadašnje grupacije Preporod, čiji je najpoznatij predstavnik upravo francuski predsednik. Da li će novopridošli poslanici za pristupanje određenim grupacijama tražiti da zauzvrat one idu više levo, odnosno više desno, biće zanimljivo da se prati i to po brzini kojom se postiže konsenzus na evropskom nivou, jer on je moguć samo ako postoji saglasnost najvažnijih grupacija. Najveći broj ovih poslanika, recimo, dolazi iz Nemačke i oni pripadaju krajnjoj desnici i levici. Alternativa za Nemačku, koja ima 15 mesta, je izbačena iz grupacije Indentitet i demokratija, upravo na zahtev Marin Le Pen, zbog ekstremističkih stavova. Da bi se formirala posebna politička grupacija, potrebno je 23 poslanika. U ovoj grupaciji je i mađarski Fides Viktora Orbana, sa kojim takođe niko nije hteo, ali on zasad ni ne pomišlja da se petlja sa neonacistima iz AfD. Međutim, ima na ekstremnoj desnici drugih kandidata za savez, poput još desnije mađarske Otadžbinske partije, francuskih ultradesničara iz partija Erika Zemura ili Marion Marešal ili Poljske konfederacije. Ukoliko do ovakve koalicije dođe, postojeća Identitet i demokratija bi na desnoj strani spektra Evropskog parlamenta mogla delovati kao kulturno-umetničko društvo, upravo kao što sada u odnosu na njih Reformisti i konzervativci, čija je najpoznatija predsednica Đorđa Meloni ili njen poljski kolega Donald Tusk, deluju vrlo umereno i proevropski. U slučaju formiranja ove koalicije ekstremnih desničara, i jedna i druga umerena desna grupacija pomeriće se više ka centru i približiti po stavovima vodećoj Evropskoj narodnoj partiji.
Što se levice i njenog ekstremnog pola tiče, nemačke partije, pre svega Levi (Die Linke), mogle bi biti stožer okupljanja nove suverenističko-levičarske koalicije, koja bi okupila potencijalno i delove sličnih partija iz Slovačke, Bugarske, Italije pa i nekih baltičkih država. Neki analitičari ne isključuju mogućnost da im se pridruži i grupa poslanika iz Socijalista i Demokrata, drugoplasirane grupacije koja namerava da sa evropskim narodnjacima vodi sledeću Evropsku komisiju i trasira put glavnim evropskim politikama u narednih pet godina. Tokom iduće dve nedelje bi to pregrupisavanje trebalo da se završi konstitutivnim sastancima političkih grupacija, a zatim i da se održi plenarna sednica desetog po redu saziva Evropskog parlamenta, koja je planirana između 16 i 19. jula. Tada će biti izabrani predsednik ili predsednica opet ista, 14 potpredsednika i pet tzv.kvestora, kao i sastav stalnih odbora Parlamenta, koji onda imaju rok do kraja jula da izaberu svoje predsedavajuće.
Ukoliko Evropski savet postigne saglasnost da poveri i drugi mandat predsednice Evropske komisije, aktuelnoj Ursuli fon der Lajen, glasanje o poverenju novoj-staroj predsednici bilo bi takođe na dnevnom redu prve plenarne sednice Evropskog parlamenta. Ona ili neki drugi kandidat (što je manje verovatno) predložiće i program nove Komisije, koju već kolokvijalno nazivaju Komisijom proširenja, za razliku od prethodne koju su zvali geopolitičkom. U tom programu trebalo bi odgovoriti na ključna pitanja, izazove, rizike i pretnje evropskim vrednostima, načinu života, jedinstvu ali i bezbednosti. Jer, koliko god da su kampanje za evropske izbore bile «nacionalizovane» i istovremeno odgovor birača na aktuelne politike svojih vlada, rezultati koji pokazuju porast desnice a pad levice, ne bi trebalo da budu zanemareni.
A evo zašto su građani Evropske unije tako glasali. Jedno od istraživanja koje je vršeno na uzorku od 6000 ispitanika u sedam država članica EU (Španiji, Francuskoj, Poljskoj, Italiji, Nemačkoj i Švedskoj) pokazuje da je većina onih koji na prošlim izborima nije glasala za desne stranke, a na ovim jeste, to učinila u odnosu na tri ključna pitanja: ko najbolje može da upravlja migracijama, ko najbolje može da unapredi ekonomiju i obuzda inflaciju i što je najzanimljivije – ko može da smanji uticaj Evropske unije i zaštiti suverenitet njihovih matičnih država. Preko trećine te kategorije ispitanika je kao primarni razlog navelo ove razloge. Oko 20-24% je reklo da desne partije imaju bolje odgovore na pitanja konflikata i ratova, zatim očuvanja tradicionalnih vrednosti i morala, a oko 17% njih da su baš ove partije u stanju da reše nejednakost između bogatih i siromašnih. Kako su ih u ovo ubedili ne znam ali treba im na tome čestitati. Mislim da je ipak do slabosti argumenata suprotne strane političkog spektra.
O tome govore i podaci o raspoloženju i političkim stavovima mladih u Evropskoj uniji. Prema postojećim i ne tako brojnim istraživanjima, recimo, 71% mladih Bugara između 18 i 34 godine misli da «Evropska unija diktira Bugarskoj» valjda šta treba da radi, a 40% njih krivi Ukrajinu za rat sa Rusijom. Slična situacija je u većini istočno i centralno-evropskih država, što je jedan od razloga za apstinenciju na izborima. U Mađarskoj su naprimer, mlađi od 30 godina raspoloženiji da glasaju još desnije od Orbanovog Fidesa, za partiju Naša otadžbina. U Srbiji, prema istom istraživanju svega 36% mladih ima pozitivan odnos prema demokratiji, a 40% njih preferira «balansiran odnos» u spoljnoj politici između Istoka i Zapada. Samo 13% njih je za članstvo Srbije u EU i NATO. U nekim članicama Evropske unije, Nemačkoj, Austriji, Belgiji, Malti i Grčkoj je pravo glasa spušteno na 16 godina. Ne smem ni da mislim šta bi bilo u Srbiji ako se harmonizujemo po ovom pitanju sa EU. A o takvom rezultatu i odnosu prema demokratiji, treba da zahvalimo silnim projektima nevladinih organizacija, njihovim donatorima i pogrešnom narativu, kao i medijima, nezavisnim i prodemokratskim koji evo dve decenije uporno maše poentu. O tome bih mogla da napišem studiju, malo mi je kolumna. Desničari bolje komuniciraju ili efikasnije, kako god.
Dakle, prvo poluvreme se završava a da li Evropska unija ide desno ili ostaje na dosadašnjem kursu, nećemo znati do kraja ove super-izborne godine. Tek kada budemo znali rezultate izbora u SAD. Aktuelni američki predsednik je rekao na obeležavanju 80. godišnjice Dana D u Francuskoj, da je potrebno ujedinjenje sa Evropom u odbrani slobode i demokratije, sve kritikujući krajnje desne izolacionističke tendencije sa obe strane Atlantika. Istovremeno, Mađarska se sprema da predsedava Evropskoj uniji od 1.jula do kraja ove godine. Preuzimajući predsedavanje od Belgije, lansiran je i slogan šestomesečnog predsedavanja – «Make Europe great again». Pa šta reći? Pametnome dosta.
Ništa nije gotovo dok sve nije gotovo. Utakmica se igra 90 minuta. Kad je o Srbiji reč, videli smo da ni do 95. minuta i poslednje sekunde ništa nije gotovo. Tako bi moglo biti i sa našim pristupanjem Evropskoj uniji. Ako uopšte želimo da se kvalifikujemo za narednu fazu…A to je, kao i u fudbalu do selektora, prve postave, taktike, ali i do strategije. Nešto je i do navijača. Ponešto i do sudije, pod uslovom da se znaju pravila, da važe za sve isto i da ih se svi pridržavaju. Jer sveje džaba ako je sudija pristrasan.
Tagovi
