Neko vreme sam mislio da je do mene i mojih jutarnjih navika. Svim danima sem kletog utorka, pozdrav za Petra Graša, na posao krećem otprilike u isto vreme, oko 9.15, koji minut tamo-amo. I svaki put scena bi bila ista: u ta dva parkića, smeštena između zgrada – ne vidim nijedno dete. Sem dva-tri krmeljiva kučkara, sve klupice, a počesto i ljuljaške, zauzimaju matori ljudi. Neki su doterani, posebno žene, a neki izgledaju kao da im je baš teško što su se tog jutra probudili i da bi radije bili negde drugde, bilo gde drugde.
U rukama su im cigarete i plastične čaše u kojima je – nadam se – kafa. Pričaju glasno, sem kada im se previše približiš dok hvataš prečicu kroz parkić, onda malo utišaju ton, hajde, ko da zameri. Neki drugi na klupicama gde se uveče ljube tinejdžeri samo bulje u telefone, povremeno lupe po njima dva puta palcem – sigurno nešto lajkuju.
Neke treće njihove kolege – jer, saznaću i to veštinom opažaja i novinarskim njuhom, ovo su uposlenici u dve i po povelike državne firme, pa svi muče iste muke – stoje načičkani uz zid i jednako tresu pepeo. Pepeo će se rasuti po zvezdarskom vetru, a plastika će ostati u kanti za smeće i, ponekad, u njenoj bližoj okolini.
Okej, reći ćete, nema dece jer je bio raspust, ama verujte mi da je isto ovako i u novembru i u martu. Baš kao što je i prilaz tim parkićima otežan „škodama“ i drugim službenim automobilima, koji se od vozila stanara razlikuju po upadljivoj, neobjašnjivoj službenosti, ponekom vozaču što drema na prednjem sedištu i naškrabanim brojevima telefona u slučaju da su nekoga zagradili, a jesu.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 05. SEPTEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
