Mark Zakerberg, osnivač i izvršni direktor Fejsbuka, februara 2017. postovao je dugačko otvoreno pismo upućeno njegovoj „zajednici“, odnosno dvema milijardama korisnica i korisnika njegove društvene mreže. „Da li gradimo svet koji svi želimo?“, pitao je direktno.
Odgovor je bio očigledan. Prema Zakerbergovom razumevanju, čovečanstvo napreduje onda kada uspeva razbiti društvene i geografske podele ne bi li stvorilo što je veće moguće moralne zajednice. „Istorija pokazuje kako smo naučili da se okupljamo u sve većim i većim grupama – plemenima, gradovima, državama. U svakoj etapi smo izgradili društvene infrastrukture (zajednice, medije, države) koje nam daju sredstva za realizaciju projekata koje nismo mogli sprovesti sami.
Kao glavni izvršni direktor (Chief Executive Officer, CEO) rekordno profitne i brzorastuće multinacionalne kompanije, Zakerberg je uglavnom oprezan kada ulazi u političku arenu. Tokom američke predsedničke kampanje 2016. nije oklevao da osudi „strašne glasove koji pozivaju na izgradnju zidova“. Januara 2017. osudio je Trampov dekret koji, u ime borbe protiv terorizma, zabranjuje muslimanskom stanovništvu ulazak na teritoriju građana Sjedinjenih Američkih Država. „Moramo ostaviti otvorena vrata izbeglicama i ljudima kojima je potrebna pomoć. To smo mi“, pisao je. Objavljeno u kontekstu otvorene polemike sa predsednikom SAD, njegovo pismo odražava novu misiju Fejsbuka: obnovu društva u burnim vremenima porasta pretnje od autoritarizma.
„Najvažnija stvar koju možemo da uradimo sa Fejsbukom“, nastavlja on, „jeste razvijanje socijalne infrastrukture, kako bi se ljudi ohrabrili da izgrade globalnu zajednicu koja odgovara svima.“ Zakerberg u te svrhe nastoji da se inspiriše ulogama koje su dugo vremena imale određene grupe – poput crkve, sindikata, sportskih klubova, udruženja… – „koje nam daju razloge za postojanje i nadu, moralnu potvrdu naše neophodnosti i pripadnost nečemu većem, utehu saznanja da nismo sami i da zajednica pazi na nas; ličnu orijentaciju i razvoj; mrežu sigurnosti; kulturne vrednosti, norme i odgovornosti; okupljanja i obrede društvenosti, načine susretanja sa ljudima; i, konačno, način da se provede vreme“. Za suočavanje sa „drastičnim urušavanjem“ struktura nasleđenih iz 1970-ih godina on vidi rešenje: „onlajn zajednice“ kao „tračak nade“.
Luksuzni privatni kampusi
Nova misija Fejsbuka tako „razvija društvene infrastrukture za zajednicu – radi podrške, davanja sigurnosti, informisanja, građanskog angažmana i inkluzije svih“. Koristeći veštačku inteligenciju, kompanija može „pomoći našoj zajednici da identifikuje probleme pre nego što se pojave“. Štaviše, Fejsbuk je već izgradio „Amber alert, infrastrukturu za emitovanje upozorenja u slučaju otmice dece u Severnoj Americi (…) ili Safety Check, namenjen informisanju naših prijatelja da smo dobro i bezbedni“ u slučaju napada ili prirodne katastrofe.
Mladi CEO u Fejsbuku vidi alat za revitalizovanje demokratije: može pomoći ljudima da glasaju, da se izraze, da se organiziraju. Uopšteno, građanima širom sveta mogao bi pružiti nove načine učestvovanja u kolektivnom „upravljanju“, u cilju dobijanja veće transparentnosti i podsticanja obnovljenog angažmana za opšte dobro.
Iza ove bombastične bujice reči skriva se osiromašena vizija društvene infrastrukture. Prioritet multinacionalnih kompanija u Silicijumskoj dolini nije podsticanje ljudi da se upuste u svet fizičkih susreta, već ih gura da ostanu iza svojih ekrana. Ali, da bismo uspostavili veze koje bi mogle dovesti do odnosa poverenja i rekonstrukcije društva, potrebne su interakcije na konkretnim mestima – a ne samo fejsbučko cimanje (pokes, digitalno obraćanje) i razmena lajkovanja sa onlajn „prijateljima i prijateljicama“.
Uprkos opsesiji dematerijalizovanim vezama i softverskim inženjeringom, kompanije Fejsbuk, Gugl i Epl vrlo dobro znaju vrednost istinskih društvenih struktura, prostora koji oblikuju naše odnose. I to dokazuju: njihovi raskošni kampusi u Kaliforniji imaju zelene vrtove, barove za sokove i gastronomske restorane, atletske staze i najmodernije sportske hale, frizerske salone, jaslice, pozorišta, biblioteke, kafiće. Ukratko: imaju mnoga stvarna mesta društvenosti, ne samo virtuelna, kako zatvorena tako i otvorena. Međutim, radi se o privatnim infrastrukturama, namenjenim odobravanju i udobnosti rukovodilaca, koji im pristupaju putem bedževa sa kodovima u boji. Privremeni radnici i podizvođači, zaduženi za kuvanje i čišćenje, isključeni su iz tih infrastruktura, baš kao i stanovnici susedstva i posetioci. Raspolažući sjajnom opremom, virtuozi algoritma i marketinga nemaju razloga da koriste usluge sitnih trgovaca u okolini, koji, zbog toga, propadaju. U nekim drugim vremenima, gradovi su imali mnogo više koristi od prisustva velikog poslodavca…
U Menlo Parku, gde Fejsbuk ima svoje sedište, stanovnice i stanovnici se pitaju zašto bi njihov grad trebalo da odobri ekspanziju multinacionalne kompanije ako ne dobijaju nikakva sredstva za obnovu škola, parkova i sportskih terena u ruševinama. Za lokalno stanovništvo život u susedstvu Fejsbuka znači svakodnevno zaglavljivanje u saobraćajnim gužvama, često iza privatnih autobusa koji se kreću između sedišta preduzeća i domova zaposlenih. Više od poznatih plavo-belih logotipa, ovi autobusi su postali simboli zla koje prouzrokuju digitalni džinovi zaliva San Franciska: oni stvaraju privatne društvene strukture koje omogućuju kompanijama da napreduju nauštrb javnih objekata koji hitno iziskuju obnovu.
Da bi se ovaj bilans prikrio, nije iznenađujuće videti kako se sveznalice iz Silicijumske doline upinju da ubede javnost kako ne deluju u interesu vlastitog preduzeća već u cilju izgradnje mirnijeg, pravednijeg i humanijeg sveta – šefovi naftnog, finansijskog i automobilskog sektora već decenijama recikliraju istu poruku. Ali pesma je već poznata i ko bi poverovao da usluge Fejsbuka kao jedini cilj imaju napredak čovečanstva?
Bolji algoritmi i Fejsbuk grupe očigledno nisu dovoljni da reše savremene probleme: izolaciju, polarizaciju, rastuće nejednakosti u zdravstvu i obrazovanju, klimatske promene. Uprkos, ili preciznije, zbog vremena provedenog ispred ekrana, potrebna su nam kolektivna mesta, kuće za ljude ili mesta gde bi se ljudi mogli otkriti, izgraditi veze.
Niti Zakerberg niti njegove kolege iz Silicijumske doline nisu lično odgovorni za žalosno stanje društvenih infrastruktura u Sjedinjenim Američkim Državama. Ali, u nekim drugim prilikama, bogati preduzetnici su želeli da grade mesta od kojih svi imaju koristi, bez obzira na bilo kakav izvor prihoda. Provodeći represiju nad sindikatima i boreći se protiv politika čiji je cilj smanjenje nejednakosti, magnat čelika Endru Karnegi je od 1883. takođe finansirao izgradnju 2.811 biblioteka, od kojih je 1.679 bilo u SAD. Motivisani ohološću i narcisoidnošću, digitalni milijarderi više vole da posvete svoju velikodušnost projektima koji imaju za cilj kolonizaciju prostora ili postizanje besmrtnosti. Malo njih je podržalo biblioteke, ključne institucije koje podstiču pismenost i obezbeđuju besplatan pristup internetu.
Biblioteke su mesta gde se okupljaju obični ljudi, iz različitih sredina, vođeni različitim strastima i interesovanjima. Na taj način oni žive demokratsku kulturu. Od pre nekoliko decenija, politički lideri, vođeni logikom tržišta, tvrde da su biblioteke zastarele: prema njima bi bilo bolje investirati u nove tehnologije. U većini regiona, stoga, bibliotekama bolno nedostaju sredstva i one se nalaze u oronulim zgradama. Uprkos sve većem porastu korisnica i korisnika, morale su da smanje svoje radno vreme i radne dane. Broj mesta za bibliotekare se stalno smanjuje, kao i budžeti za kupovinu knjiga, časopisa i filmova.
U San Hozeu, u blizini kancelarija Fejsbuka, Gugla i Epla, budžet opštinske biblioteke je toliko ograničen da su zvaničnici zabranili pozajmljivanje knjiga korisnicima čije naknade za kašnjenje prelaze 10 dolara. Kada iznos dostigne 50 dolara, institucija poverava slučaj agenciji za naplatu duga. Donedavno je većina biblioteka u susedstvu bila otvorena sedam dana u nedelji; mnoge od njih su sada zatvorene nedeljom, danom posete koji najviše odgovara imigrantima, radnicama i radnicima, porodicama.
Slično tome, knjižare, velike i male, uvek su bile više od poslovnih prostora. One su vekovima bile mesta okupljanja, gde se moglo diskutovati sa drugim ljubiteljima lepih priča i novih ideja, ali i sa knjižarima koji su oduševljeno pomagali klijentima da pronađu knjige koje žele. One su često bile mesta zabave za decu i porodice, organizujući grupna čitanja za odrasle, prezentacije i potpisivanja autora i autorki, uključujući se u različite aspekte javnog života.
Dakako, danas postoje jeftiniji i efikasniji načini kupovine knjiga (kao i svega ostalog). No sve veća upotreba internetskih prodajnih sajtova nužno dovodi do nestanka knjižara. Krajem 2016. lanac Barnes & Noble je, suočen sa preteranim povećanjem rente, najavio zatvaranje svoje knjižare u Bejčesteru (Bronks, Njujork), koju je zamenila prodavnica luksuznih proizvoda. Milion i po osoba je lišeno društvene infrastrukture koja je postojala generacijama.
Za susedstva koja nemaju prodavnice, tu su Amazon i FreshDirect. Za one kojima nedostaju supermarketi, dva bivša zaposlenika su kreirala Bodega: automate dostavljene na lokalne zahteve koji korisnicima omogućuju kupovinu putem pametnih telefona. „Dugoročno gledano, neće biti potrebe za centralizovanim trgovačkim prostorima“, mašta jedan od osnivača preduzeća, Pol Mekdonald, „jer će posvuda biti raštrkane stotine hiljade Bodega, tako da postoji barem jedan na trideset metara od vas.“ (1) Ovo je podstaklo bes trgovaca i trgovkinja, često latinoameričkog porekla, koji smatraju da njihovom sektoru preti „ukidanje“. To je takođe izazvalo neprijateljsku reakciju u zemlji, jer većina ljudi voli da ima u blizini malu prodavnicu koju drže ljudska bića sa kojima povremeno mogu da komuniciraju ili, ako su u žurbi, razmene osmeh dok plaćaju. Loš publicitet je prisilio dva osnivača da promene ime svog preduzeća u Stockwell.
Dok naše beskrajne interakcije sa ekranima prete pomračivanjem trenutaka koje delimo sa drugim stvarnim ljudima, zajednice širom sveta osuđuju granice onlajn života. I otkrivaju naklonost ka kućama u kojima se uvek mogu okupiti sa ljudima.
ERIK KLINENBERG je sociolog na Univerzitetu Njujork i autor knjige Palaces For the People: How Social Infrastructure Can Help Fight Inequality, Polarization, and the Decline of Civic Life, Penguin Random House, Njujork, 2018, iz koje je adaptiran ovaj tekst.
PREVOD: Maja Solar
Tagovi
