Priča kreće u Los Anđelesu, negde početkom 21. veka, nekoliko godina nakon potpunog ekonomskog sloma u svetu. Los Anđeles je proglasio nezavisnost od ostatka Sjedinjenih Američkih Država jer je vlast u „gradu anđela“ preuzeo najviši ešalon đavolski bogatih individualaca koji donose odluke o svemu na osnovu kapitala koji poseduju. Svaka stambena zgrada je suverena, a privatne bezbednosne kompanije vode unutrašnju borbu da preuzmu resor odbrane. I nije tako samo u Los Anđelesu. Takva je situacija širom sveta koji je podeljen na nezavisne enklave, a jedna od njih se zove i „Veliki Hongkong gospodina Lija“ gde se koristi valuta „kongbaks“.
Ako niste čitali sci-fi roman „Snow Crash“ Nila Stivensona, iz 1992. godine, oprostite na spojlovanju, ali ovo je samo pozadina te priče na koju je mnoge podsetila najava Marka Zakerberga. Osnivač kompanije Fejsbuk objavio je da njegova kompanija menja ime u „Meta“ i da će angažovati deset hiljada visokokvalifikovanih inženjera koji će mu pomoći da kreira „metaverse“ – poseban virtuelni svet koji će deliti ljudi istih interesovanja, svet u kom će zajedno raditi, provoditi slobodno vreme, igrati video-igre „iz udobnosti svog doma“.
Upravo je Stivenson skovao pojam „metaverse“ za nešto u šta bi mogao da se pretvori internet, kao pojam za novu stvarnost u kojoj će ljudi živeti, kontrolišući u vremenu i prostoru svoje avatare.
To je zamislio i Zakerberg.
Dok ga zviždači iz kompanije, jedan za drugim, optužuju da je neodgovoran, da ne razmišlja o dobrobiti mladih, o istini i pravdi, već isključivo o profitu i da bi – parafraziraćemo – dozvolio da neki čudak, smešne boje kose, trabunja gluposti pred širokim auditorijumom, da laže, da poziva na linč (a da, to je već dozvolio) zarad većeg „engejdžmenta“, on se bavi „novim grandioznim idejama“.
„Metaverse“ o kom Zakerberg govori bio bi nešto kao 3D internet. Znači ne samo da bismo mogli da se ulogujemo, nego bismo i fizički mogli da uđemo u taj virtuelni svet.
„Kao teleportovanje iz jednog iskustva u drugo“, rekao je osnivač Fejsbuka.
Kada vidite na sajtu duks koji vam se sviđa u prodavnici u Njujorku, uđete lepo u kabinu, probate ga i posle ga naručite. Ili odete na koncert preko „metaverse“. Ili na utakmicu. A ako dođe neka nova pandemija, recimo, onda biste mogli da sedite u svom toplom domu izolovani, ali da istovremeno, virtuelno, budete sa svojim kolegama.
Teče koje na slavama pričaju kako se „deca zbog tih tableta i kompjutera više ne igraju napolju“ ušle su u predinfarktnu fazu nakon ove Zakerbergove objave.
Svet bi zaista mogao da postane jedno potpuno otuđeno mesto, gde nove generacije više nikada ne bi imale potrebu da zaista dožive iskustvo odlaska na koncert i neke šutke i nekog pijanog poljupca. Utakmice, navijanje, pevanje timu koji gubi sa još 50.000 ljudi? To bi bila prošlost. Ne bi morali ni da putuju, ma ni da izlaze iz kuće.
To su (opravdani) strahovi kritičara Zakerbergovih planova.
On sa druge strane tvrdi da bi za razvoj takvog „metaverse“ bilo potrebno najmanje 10 do 15 godina i da bi samo iskustvo moglo da unapredi tu njegovu zamisao do nivoa da postane svakodnevica.
Bilo bi, čini se, pošteno da se Zakerberg vrati makar tih 15 godina unazad, u sadašnji trenutak i objasni zašto je svesno pristao, a onda i ohrabrio, razvoj njegove kompanije i multiplikovanje profita nauštrb istine, slobode i mentalnog zdravlja mladih.
Tako bi „metaverse“ o kom sanja mogao da postane samo produžetak plasiranja oglasa i korišćenja ličnih informacija za kreiranje proizvoda i njihovu prodaju, za šta mu, kako zviždači tvrde, Fejsbuk prevashodno služi.
Stivenson je za naziv „Snow Crash“ inspiraciju pronašao u onom bagu koji su nekada imali Mekintoš računari koji je podsećao na gubljenje signala na starim televizorima i pojavu onih smetnji što su kao sneg na ekranu.
Stvarnost je za čoveka koji je od simbola napretka postao simbol gramzivosti i neracionalnosti, odavno iza te snežne oluje.
Tagovi
