Femicid. Ova rečse sve više uvukla u našu svakodnevicu, a sve češće je vidimo i na naslovnim stranama novina. Nažalost. Svest o femicidu je zbog toga – ali pre svega zbog velikog truda feniminstičkih pokreta i žena u javnom prostoru – malo porasla među građanima. Ipak, kada sagledamo čitavu situaciju, jedino što se zaista promenilo od prošle godine jeste to – svest. To svakako nije dovoljno i predstavlja nano korak u rešavanju problema.
Brojevi žrtava se beleže, medijski naslovi privlače pažnju, ali onda sve brzo utihne. I tako – ništa. Žene su protestovale, molile vlast da ih čuje, da preduzme nešto, ali izgleda da u Srbiji postoje teme koje se smatraju važnijim.
Pitanja koja se postavljaju su duboko zabrinjavajuća. Koliko još moramo čekati da vidimo stvarnu promenu u Srbiji? Koliko žena treba još da strada pre nego što se nešto pokrene sa mrtve tačke? Zašto država ćuti i okreće glavu, ignoršućii ovu tragičnu realnost? Zašto se čini da smo nemi pred ovim, sve ozbiljnijim, problemom?
Femicid je najekstremniji oblik nasilja nad ženama. Definiše se kao ubistvo žene od strane muškarca, obično njenog partnera, često motivisan osećajem kontrole i nadmoći. Femicid se ne može zanemariti – to je najekstremniji oblik nasilja prema ženama. Žena je ubijena – jer je žena. U našem krivičnom zakonodavstvu, femicid nikada nije posebno razmatran.
Ipak, u Hrvatskoj se nešto promenilo. Možda su za to „krive“ žene koje su u avgustu izašle na ulice i uputile vladi svoje zahteve. Tražile su formiranje radne grupe koja će se baviti donošenjem zakonskih rešenja za regulisanje femicida, definisanje femicida kao zasebnog dela u Kaznenom zakonu, donošenje zakona koji će regulisati sve oblike nasilja nad ženama i staviti sankcionisanje nasilja nad ženama isključivo u kaznenu sferu, i donošenje Nacionalne strategije koja uključuje sve oblike nasilja nad ženama, u skladu s Istanbulskom konvencijom.
Premijer Hrvatske Andrej Plenković izjavio je da je prioritet njihove vlade strože kažnjavanje nasilja i osnaživanje prava žrtava. Ove izmene obuhvataju nekoliko zakona, uključujući Krivični zakon, Zakon o zaštiti od nasilja u porodici, Zakon o sudovima i Porodični zakon.
Jedna od ključnih promena je uvođenje femicida kao zasebnog krivičnog dela, za koje je predviđena kazna zatvora „od najmanje deset godina do dugotrajnog zatvora“. Osim toga, uvode se veće kazne za silovanje i obaveštavanje žrtve o izlasku nasilnika na slobodu. Ove promene zakona imaće ogroman uticaj na način na koji se tretira nasilje nad ženama i kako se žrtvama pruža zaštita.
Hrvatska vlada takođe je odlučila da ukine zastarevanje krivičnih dela polnog zlostavljanja i iskorišćavanja deteta, kao i da omogući žrtvama pravo na žalbu protiv rešenja o izrečenoj meri zaštite. Takođe, policija će dobiti ovlašćenje da uhapsi nasilnika kada postoji sumnja da je mera prekršena.
Ove izmene zakona trenutno su na putu ka javnoj raspravi i očekuje se da će biti usvojene početkom 2024. godine.
Stanje u Srbiji
Nažalost, kada je naša država u pitanju, ne popravlja se apsolutno ništa. Srbija se suočava sa sve većim brojem femicida. U poslednjih devet meseci, zabeležena su 24 femicida.
Kampanju za formiranje tela za borbu protiv femicida pokrenulo je udruženje FemPlatz pod sloganom #kojajesledeća, a sa zahtevom da se uspostavi „Femicide Watch“. Istog dana ubijena je još jedna žena.
Doktorka Kosana Beker, ispred FemPlatza, ističe da je ideja „Femicide Watcha“ da se oformi telo koje će utvrditi gde su „uska grla u sistemu“ i koje će otvoriti prostor da se ta „grla“ prošire.
„Insistiramo na formiranju Femicide Watcha jer ne znamo šta se dešava u sistemu. Brojimo ubijene žene iz medija i znamo da statistika postoji, ali nije dostupna javnosti. Kada se desi femicid, ne znamo da li je neko u lancu odgovoran, a najčešće jeste i ovakvo telo bi nam pomoglo da sagledamo predmete od početka do kraja. Time bismo dobili uvid u to da li je, u tom lancu za prevenciju i zaštitu od nasilja, neko zakazao. Nije ideja samo da se ima telo koje će nekoga kažnjavati, mnogo je više od toga.“
Femicid se najčešće ne dešava odjednom. Uglavnom usledi kao eskalacija prethodnog nasilja, jer onaj koji jednom udari, ne zaustavlja se na tome. Ne postoji opravdanje za jedan šamar, jedno guranje, bilo kakav vid nasilja. Ne opravdava ga to što je bio besan, što mu nije opeglala košulju ili što ručak nije bio ukusan. Ne ispada veći muškarac u društvu. Ako to uradi jednom, uradiće ponovo. A žena nije kriva. Nije kriva ni zato što nije prijavila. Često ne prijavi zbog dece, jer nema kuda da ode, zbog toga što se plaši njegove reakcije nakon što prijavi i slično.
Često, žena prijavi, ali joj se ne veruje. Neretko se te prijave ostave na dnu neke fioke u policiji gde ih pojedu moljci. A skoro svi slučajevi su mogli da budu sprečeni.
Ovo nije lokalni problem – već je globalna epidemija. Statistika je često neprecizna i nedostaje u mnogim zemljama, ali dostupni podaci otkrvaju zabinjavajuće trendove. Prema podacima UN-a, u svetu je svakog sata ubijena jedna žena – a najčešće su počinioci članovi njihove porodice.
Najviše femicida zabeleženo je u Aziji, ali situacija se ne razlikuje mnogo u drugim delovima sveta. U Srbiji je prošle godine ubijeno 26 žena i jedna devojčica, iako se veruje da taj broj možda i nije tačan jer mnogi slučajevi nisu zabeleženi ili prijavljeni.
Stručnjaci tvrde da živimo u doba epidemije femicida i živećemo u njemu sve dok je prisutan standard da su žene izazvale ubistvo. Živimo u društvu, u kom se, nažalost, uglavnom veruje samo mrtvim ženama. Institucije su slepe i neme, a žene sve bešnje.
