Pobedu opozicionog kandidata Ekrema Imamoglua na ponovljenim izborima u Istanbulu, kako se dalo videti i pročitati na društvenim mrežama, Bošnjaci koji žive u tom gradu, proslavili su na ulicama uz pesmu “Jutro je” Nade Topčagić.
Neko bi rekao da se se naš folk vratio tamo odakle je potekao.
Ali, muzika odavno nije samo muzika. Pa i narodnjaci nisu samo narodnjaci. A nije to ni rokenrol. A ako je u Srbiji već odavno sve politika, naravno da je to i muzika.
Setimo se da je koalicija Borisa Tadića, Ivice Dačića i Dragana Markovića Palme verifikovana i proslavljena na Cecinom koncertu u Jagodini. Setimo se i cupkanja Vojislava Koštunice na beogradskom nastupu iste te Cece na koji ga je priveo Velja Ilić. Tako je prvi predsednik petooktobarske Srbije i ekspremijer, a osvedočeni fan klasike, Igija Popa pa čak i opskurnog američkog benda The Residents priteran da bude deo naroda. Ispada da je Ceca Ražnatović imala ulogu kakvu u Americi ima Biblija pa su se zakletve i koaliciona vernost sklapali nad „Kukavicom“, „Zaboravi“, „Beogradom“ kao što su to SAD predsednici radili nad Svetim pismom.
Podzemni svet koji su mediji prikazivali kao sociološki fenomen. U fazonu „eto, i oni postoje“. Ali s odlaskom u JNA postajalo je jasno da je taj podzemni svet budućeg turbo-folka zapravo dominantan, pa će se u pijanstvima izazvanim prošvercovanim alkoholom ili eksperimentisanjem sa ispijanjem razblažene kolonjske vode shvatati koji je najpopularniji repertoar u zemlji.
Narodnjaci su ponekad bili najmanji zajednički sadržalac želja za novom Srbijom. U prvim popodnevnim satima Petog oktobra, zatamnjen je ekran stanice koja je najviše oblikovala masovni ukus naroda. Istovremeno, ostale televizije su prevrat „ozvučile“ puštajući srpske rokenrol bendove smatrajući da raskid Srbije s Miloševićem nikako ne sme biti propraćen „ćirilicom“, tom posprdnom zamenicom za folk. Jer narodnjaci su pevali na mostovima, Nada Topčagić je pozdravljala Slobu, brat Ere Ojdanića je bio Slobin general itd, itd.
Ali ima i onda druga strana.
estrada kao slika nekog dominantno narodnjačkog stila dolazi pojavom Lepe Brene, čime sav taj ešalon pop pevača odlazi u drugi plan, pa bi se danas i fanovi Sergeja Ćetkovića ljutili da njihov pevač bude u istoj ravni sa Sandrom Afrikom
U praktičnoj primeni u svakodnevnom životu, reč „estrada“ često dođe kao opis nečega ružnog – prosto kao psovka. Kada za nekoga kažu da je estradni lik, prva asocijacija ne dobacuje ništa lepo. S druge strane, postoji Udruženje estradnih umetnika, dakle reč je o umetnicima. Imamo džez umetnike, likovne umetnike i… estradne umetnike. Ipak, pejorativno, estrada kao da je tarantinovski prikaz pakla Ibarske magistrale. Kao onaj kadar iz „Rana“ u kojem Bjela nosi pečeno prase na ražnju na ramenima, a pevaljka zavija. Ali nije to baš tako. Estradi su godinama pripadali pevači pop, ili arhetipski zabavne muzike koji su kroz Udruženje estradnih umetnika uplaćivali staž.
Valjda je to i dalje tako pa u istu kasu uplaćuju, i figurativno će isti „poštar“ donositi penziju i Canetu iz Partibrejkersa i Dari Bubamari iako su njihovi fanovi „arhineprijatelji“. Ali ostavimo socijalna i penziona pitanja pevača, estradnih umetnika i vratimo se u praktični život i kada se kaže „estradnjak“, ipak se pre pomisli na Daru nego na Caneta ili Đuleta Van Goga.
I tako je bilo oduvek iako su iste doprinose estradnom esnafu plaćali i Cune i YU grupa. Ali estrada je oduvek bila neki drugi naziv za narodnjake. U svakojakoj mitomaniji prošlosti ne preskače se ni muzika. Iako u nekim projekcijama muzičkog života u SFRJ deluje kao da su se na plenumima Centralnog komiteta Saveza komunista slušali Idoli, mora se reći da je zapravo estrada bila mejnstrim. Ali estrada je tada bio i Zdravko Čolić, Oliver Dragojević i Miroslav Ilić. Oni narodnjaci koji su pravili koncerte na Kalemegdanu i na drugim prostorima, što su se održavali pod imenom „Poselo“, bili su nešto kao andergraund.
Može se reći da estrada kao slika nekog dominantno narodnjačkog stila dolazi na neki način pojavom Lepe Brene, čime šalon pop pevača odlazi u drugi plan.
Novinar Aleksandar Filipović, poznat po emisiji “Tabloid“ na Radio-televiziji Vojvodine, odličan je poznavalac onoga što bi se moglo zvati estradom jer gotovo dve decenije uređuje emisiju koja se bavi uslovno njome. On je govorio da je Srbija postala zemlja velike iluzije i fatamorgane i da od novih „zvezda“ malo kome daje šansu da će trajati duže od jedne sezone.
„Jednom prilikom je Aleksandar Tijanić lepo definisao takvu hibridnu muziku kao kozji brabonjak. Sve liči jedno na drugo, ali nema ni mirisa ni ukusa. Živimo u vremenima gde svađe, skandali, primitivizam i prostakluk prodaju emisiju. Ima talentovanih ljudi odraslih na dobrim temeljima srpske estrade koju čine i Đorđe Marjanović i Miroslav Ilić. Tradicija i dalje može da pronađe svoje pravo mesto i po kafanama se pevaju samo stare i kvalitetne pesme. One će preživeti sve tranzicijske promene“, govorio je svojevremeno Filipović.
On i povampirenje zvezdica iz osamdesetih kao što su Izvorinka Milošević ili Gordana Stojičević vidi kao dokaz da nove zvezde nemaju šarm i harizmu starih.
„Imamo sprdnju sa pojedincima koji se glupiraju na društvenim mrežama. Imamo opšti podsmeh nad Sandrom Afrikom, a ona po regionu puni klubove i diskoteke i sve interesuje obim njene zadnjice. Živimo u vremenu u kome se ozbiljne političke teme rešavaju u talk show programima gde se ne zna gde je granica između estrade i ozbiljne politike. Sve se izmešalo i Srbija je jedna velika estradna mućkalica. Plašim se da posle ovih vremena nećemo imati veličine kao što su Toma Zdravković, Silvana Armenulić, Lepa Brena… Ali ako su i neke estradne veličine pristale da koketiraju sa tabloidima i reality show programima, znači da je konkurencija velika, da je para mala i da su čemer, čamotinja i besmisao veliki“, mišljenja je Filipović.
Osnivač Mascoma Slobodan Nešović jedan je od najboljih poznavalaca muzičkih prilika u regionu, pa je kao takav svojevremeno pomogao i Darku Hudelistu da u zagrebačkom Globusu približi fenomen srpskih pop-folk producenata koje iznajmljuje i hrvatsko pop „sazvežđe“.
Nešović nema romantizovan odnos prema nekadašnjoj estradi.
„Mi imamo potrebu da romantizujemo mladost, pa blagonaklono gledamo na estradu iz prošlih vremena. Mislim da je estrada na isti način iritirala moje roditelje i njihove prijatelje kao što danas iritira mene i moje prijatelje. Akteri estrade imaju nezajažljivu potrebu da budu vidljivi, što je danas lakše nego ikad. U liberalnom kapitalizmu može da se kupi sve: vidljivost, prepoznatljivost i svi ostali atributi koji čine ‘estradu’. Ali sve se plaća. Kupiš članak u novinama, platiš Jutjub preglede, karte za koncerte ti kupi društveno preduzeće, ili korporacija, a novine slažu o broju posetilaca. Mogućnosti su neograničene. Ljudi sa estrade se tu vrlo dobro snalaze, jer ne brane kreativnost i umetničko stvaralaštvo već poziciju vidljivosti za koju se nemilosrdno bore i ne prezaju ni od čega“, sumira u svojoj definiciji estrade Nešović.
Ako su i neke estradne veličine pristale da koketiraju sa tabloidima i reality show programima, znači da je konkurencija velika, da je para mala i da su čemer, čamotinja i besmisao veliki
ALEKSANDAR FILIPOVIĆ
Rodoljub Stojanović, vlasnik i direktor Ricom Publishing/UMG, pričao je za Nedeljnik da je estrada u suštini javni posao i nastup koji podrazumeva sve vrste izvođenja bilo da se radi o popularnoj ili o nekoj drugoj vrsti muzike.
„Estrada među urbanom publikom kod nas nosi pejorativan smisao i često negativan kontekst koji ne mora biti takav. Mislim da kao i svuda u svetu postoje dobre i loše pesme i dobra i loša izvođenja tih pesama. Kad niste dobar izvođač, vi pokušavate na razne druge načine da skrenete pažnju javnosti kroz medije i javne nastupe na sebe i tako kompenzujute svoje mane“, smatra Stojanović.
On otkriva da kada je pre 25 godina imao prvi susret sa inostranim diskografskim kućama, da je shvatio da oni muzički katalog dele na dve kategorije. Prva je klasika i džez, a druga kategorija je pop. Što bi u ovom slučaju značilo da sve što nije klasična i džez muzika ulazi u pop, popularnu muziku, ili što bi kod nas voleli da kažu „za široke narodne mase“.
Stojanović kaže da to što danas emituju TV stanice nema veze sa realnom popularnošću. To je popuna programa putem kablovskog emitera, što više – to bolje, i veći paket da se konzument ne oseća prevarenim za novac koji plaća na mesečnom nivou. To nema veze sa kvalitetom programa niti popularnošću.
Poslednjih godina smo svedoci i fenomena da su mediji prepuni pevačica koje nemaju niti jedan hit a ni koncert. Opet, ima i onih koji nisu u medijima a imaju po stotine hiljada pregleda na Jutjubu i pune koncerte
„Turbo-folk muzika se u medijima eksploatiše već decenijama unazad. Ali samo mali procenat tih pesama se svira i peva na slavama, svadbama, rođendanima i sl. Samo top-zvezde kojih možda ima desetak iz turbo-folk miljea imaju pesme u repertoaru na tim slavljima. Ostalo su stare izvorne ili novokomponovane pesme autora muzike koji su snimali numere sa izvođačima koji imaju kvalitet. Izvornu narodnu i novokomponovanu muziku ne možete videti ni čuti ni na jednoj privatnoj TV stanici u Beogradu, ta muzika se emituje putem radio-talasa po Srbiji i ponekad Javni servis ima neku emisiju takvog tipa, kao i lokalne TV stanice. Treća kategorija – turbo-folk – vrlo je zastupljena i vrlo agresivna, prisutna u svim medijima i većina od njih želi da uđe u kategoriju od deset najpopularnijih u koju nikad neće ući, a za to postoji samo jedan jedini razlog – nemaju kvalitet i zato podležu ‘estradizaciji’ i zato mi danas imamo pejorativan izraz koji je opšteprihvaćen“, kaže Rodoljub Stojanović.
Aleksandar Filipović kaže da „dok je u devedesetim turbo-folk bio stvar za utehu, muzika danas je posledica opšte dekadencije i besmislenosti“.
„Svi lumpuju u kafani sa psihozom u očima i nije bitno kakav se ritam sluša. Ovo danas nije više ni estrada ni muzika već odraz jednog haotičnog otuđenog vremena bez emocija i sa malo novca“, kaže on.
Ali da li će iko to prepoznati od klinaca koji će ovog vikenda ispuniti klubove u Oberhauzenu, Tetovu, Velenju… Reč „estrada“ ima razna značenja: put, drum, uzvišenje, uzvišeno mesto na podu, pozornica, govornica u dvorani… Sa te pozornice su se obično dobro videle prilike u društvu, a one u Srbiji nikada nisu bile mnogo različite od estrade.
Tagovi
