Retro kadrovi koji izgledaju kao da pripadu jednom drugom periodu poznati su većini javnosti, i pre nego što je film stigao u domaće bioskopske sale. Film 78 dana na festivalskoj turneji osvojio je dosta priznanja i nagrada, kao što je priznanje na TOFIFEST festivalu u Poljskoj i nagrada na Cinema Jove festivalu u Valensiji, koja su dodeljena za najbolji film i najbolju montažu.

Film je rađen na jedan vrlo specifičan način. Kako se autorka ovog filmskog ostvarenja, Emilija Glišić, perioda bombardovanja seća kroz VHS kasete, ona se za ovaj film nije odlučila da koristi savremeni 4k već je rađen na hi-8 kasetama.

„Kada pogledam Netflix serije, koje snime na 4K i onda naprave kao da izgleda (VHS), ja mogu i mislim da dosta ljudi može to da prepozna. Zato što smo upoznati sa tim formatom, jako je evokativan i nije imalo smisla da snimamo sa nečim drugim“, navela je autorka.

Slobodan Vujanović je u svojoj kritici na portalu Velikih priča upravo pohvalio ovaj pristup snimanja.

„Gašićeva je postigla visok stepen autentičnosti u prikazivanju njihovog doma i života, što je art-direkcija ‘slike kao VHS beleške’ samo dodatno pojačala i učinila još neposrednijim iskustvom. Mislim da je najveći uspeh postignut time (kada pričamo o žanru “faund futidža” tj. “pronađenih snimaka”, čemu “78 dana” formalno pripada) što je rad kamere i dužina segmenata skoro uvek opravdana, čak i u trenucima kada sigurno nikome nije bilo do snimanja“, navodi Vujanović.

Film „78 dana“ smešta nas u 1999. godinu, u malo mesto u Srbiji u vreme bombardovanja. Nakon očevog odlaska u vojsku, sestre Sonja (17), Dragana (15) i Tijana (7) započinju video dnevnik na kućnoj kameri, snimajući, dok dani prolaze.

Njihov život zatim počinje da se menja i komplikuje kada iz Beograda stignu dečak Mladen i njegova mlađa sestra i usele se u komšijsku kuću. Od tog momenta tenzija između dve starije sestre polako počinje da raste, ali „nažalost, ta tenzija počinje tek u drugoj polovini filma i ne postaje ‘druga tema’ filma“, navodi Vujanović u svom tekstu.

Inspiracija za ovaj film potekla je prilikom jedne vežbe za vreme studentskih dana autorke, kada je ponovo pregledavala neke svoje viedoekasete iz devedesetih.

„Pošto je jako bio filmičan materijal, kopkalo me kako mogu to da iskoristim da snimim film. Tokom pandemije sam se opet vratila tom materijalu i otkrila neke nove stvari koje nisam videla pre toga, a to su bili snimci za vreme bombardovanja“, navela je rediteljka.

Prema njenim rečima, poenta filma je da se na kaseti pronađenoj posle 25 godina gledaju sad neka zaboravljena kolektivna sećanja njene generacije.

U kontekstu retro-nostalgije koja je zavladala i koja je sve popularnija, Vujanović u svom tekstu zaključuje:

„Filmom 78 dana Emilija Gašić tako nije snimila samo film ili odradila svoju retro-nostalgiju, već je u neku ruku obavila i svoju ‘građansku dužnost’. Ona se osvrnula na jednu nepravdu učinjenu njenom narodu i dočarala je na vrlo specifičan način, učinivši je, kao što rekoh, znatno ličnijom i humanijom.“

Ceo tekst Sloboda Vujanovića pročitajte na sajtu Velikih priča

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Pre slanja komentara, pogledajte i upoznajte se sa uslovima i pravima korišćenja.

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

The reCAPTCHA verification period has expired. Please reload the page.