U nemogućnosti da imaju ušteđevinu, sa malim verovatnoćama da poseduju nekretnine i sa penzijama manjim od njihovih roditelja, milenijalci, u svojim tridesetim i četrdesetim godinama, suočavaju se sa gomilom problema.
Milenijalci stare. Najstariji u ovoj demografskoj grupi sada imaju 42 godine, a mnogi su tek počeli da grade karijere, tek uzimaju kredite, planiraju decu i razmišljaju o svojoj budućnosti. Možda se nadaju da će pratiti stope svojih roditelja i prethodnih generacija. Odustaće od posla jednom za svagda, zaroniće u svoj penzioni štek i uživaće kao na raspustu na nekoj farmi ili će se napokon posvetiti dugo odlaganom hobiju. Nažalost, postoje velike šanse da od svega toga ne bude ništa. Milenijalci se suočavaju sa problemom jer su njihovi privatni, poslovni i penzioni fondovi mnogo manji od fondova prethodnih generacija.
Opšte pravilo sa penzijama je da je najbolje da uštedite što više možete što je pre moguće, kako biste maksimalno uživali u osmom svetskom čudu – složenoj kamati. Ali pokušajte to da primenite tokom svetskog finansijskog sloma, pandemije i inflacije. Nije iznenađujuće da je samo četvrtina milenijalaca porazmislila i isplanirala svoje penzionisanje kada danas život toliko mnogo košta. Enormne kirije i cene nekretnina su znatno usporile njihovu štednju, a konstantna su pretnja budućoj finansijskoj stabilnosti. Prema međugeneracijskoj reviziji Resolution Foundation-a, broj milenijalnaca koji sa svojim porodicama žive kao podstanari u svojoj tridesetoj godini je tri puta veći od generacije bumera – a i kirije su znatno skuplje.
Oni koji imaju veća primanja možda i mogu da uštede za depozit. Milenijalci koji imaju pomoć iz maminih i tatinih novčanika su u boljoj situaciji od podstanara, ali nisu ni oni na bezbednom. Visoki krediti će ih ostaviti vrlo ranjive na rast kamatnih stopa i pad cena nekretnina. Oni koji kupuju kuću po prvi put pozajmljuju tri puta više od svojih primanja i biće najjače udareni porastom kamatnih stopa. Ukoliko cene nekretnina padnu, onako kako se očekuje, mladi ljudi na početku svojih hipoteka će najverovatnije završiti sa negativnim kapitalom. A nismo ni počeli da se bavimo cenama životnih potreba u krizi, gde 4 od 10 odraslih osoba neće biti u mogućnosti da uštedi novac u 2023. godini.
Srećom – a ugrabite dobre vesti svuda gde možete – milenijalci su većinom automatski prijavljeni za penzioni fond u okviru svog posla, što znači da će više ljudi primati makar neki vid penzije. Loša vest je da su te penzije manje od prethodnih generacija. Našim roditeljima, babama i dedama, penzija je ponuđena na poslednju platu. Sada, većini ljudi se nude šeme sa definisanim doprinosima u koje se ulaže njihov novac, a ono što će dobiti zavisi od toga šta su te investicije postigle. Sredstva rastu i opadaju u skladu sa trendovima tržišta, ostavljajući milenijalske penzije ranjivim na finansijske šokove.
Možda i nisu toliko loše vesti da će milenijalci raditi do svoje 65. godine, a potencijalno i do 68, prema poslednjim izveštajima. Međutim, sa populacijom koja stari, biće mnogo onih koji uzimaju državnu penziju i smanjiće se šansa za umanjenje, naravno, ukoliko se ne povećaju porezi.
Karta penzije ipak neće biti u svačijoj ruci. Postaće sve jasnije i jasnije koji milenijalci je imaju, a koji ne, kao što se videlo i sa posedovanjem nekretnina, kada govorimo o dobrima koja se prenose s kolena na koleno.
Kako bi ova situacija mogla da se reši? Za početak, plate bi trebalo da se poviše. Kirije bi trebalo ograničiti ili kontrolisati. Cene nekretnina morale bi se stabilisati kako bi te iste plate mogle da ih isprate. Možda zvuči kao da se traži previše, ali nekada davno zapisano je u kamenu – ukoliko vlade sada ne reše ovaj problem, neke druge buduće će morati.
Tagovi
