Pedeset poznatih ličnosti dovodi u pitanje neutralnost Austrije. Ali, za razliku od Švedske i Norveške, u toj zemlji nema većine za ulazak u NATO. Zašto je to tako?
Dve evropske zemlje, Švedska i Finska, odlučile su da odustanu od svoje višedecenijske neutralnosti. Austrijski kancelar Karl Nehamer odbacuje tu mogućnost. On je to ponovio i u aprilu, neposredno pre nego što je otputovao u Moskvu s ciljem – između ostalog – da ubedi ruskog predsednika Vladimira Putina da prekine napad na Ukrajinu: „Austrija je bila neutralna, Austrija je neutralna i Austrija će ostati neutralna“, rekao je kancelar.
To pitanje je međutim sada ponovo postavilo 50 poznatih ličnosti iz Austrije. U otvorenom pismu oni su pozvali predsednika Aleksandra van der Belena da sprovede „nezavisnu proveru“ kako bi se utvrdilo da li je neutralnost zemlje i dalje aktuelna.
„Uvek je bilo pokušaja s različitih strana da se odustane od neutralnosti, ali su oni uvek bili neuspešni“, kaže bečki politikolog Hajnc Gertner. „Ne postoji stranka koja to želi, a to ne želi ni stanovništvo.“ U anketama se više od 75 odsto Austrijanaca redovno izjašnjava za neutralnost.
S tim bi ta debata zapravo mogla i da se skine s dnevnog reda. Pa ipak, ostaje pitanje: zašto se neutralnost Austrije čini tako nepobitnom, pogotovo što ta zemlja vodi aktivniju spoljnu politiku od Švedske, Finske ili Švajcarske?
Zašto je Austrija uopšte neutralna?
Austrija je vekovima bila velika sila koja je postavljala cara u Svetom rimskom carstvu. Bila je, dakle, sve samo ne neutralna. U 19. veku formirano je Austrijsko carstvo, koje je 1867. godine postalo carska i kraljevska dvojna monarhija, Austrougarska. Ona je obuhvatala velike delove Balkana, ali i današnje Ukrajine.
Posle poraza u Prvom svetskom ratu, Austrija je Versajskim ugovorom svedena na današnje granice. Međutim, zemlja je postala neutralna tek deset godina posle još jednog poraza – onog u Drugom svetskom ratu. To se dogodilo 26. oktobra 1955. godine na osnovu tzv. Bečkog državnog ugovora.
U to vreme su Austriju, kao i Nemačku, okupirale četiri sile pobednice, Rusija, SAD, Velika Britanija i Francuska. „Neutralnost je za Austriju bila jedini način da natera savezničke trupe da se povuku“, objašnjava Gertner. „Austriji je u to vreme čak pretila trajna podela, slična onoj u Nemačkoj. Ta opasnost je otklonjena konsenzusom sila pobednica o neutralnosti, pre svega Sovjetskog Saveza i SAD.“
Koliko je Austrija neutralna?
Iako je Sovjetski Savez u to vreme pristao na njenu neutralnost, nema sumnje da je Austrija, kako tada, tako i sada, naginjala kulturi i demokratskom, tržišno-ekonomskom kanonu vrednosti Zapada. To se ogleda i u činjenici da je Beč 1961. bio jedan od osnivača Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD).
Istovremeno, od 1960-ih, glavni grad Austrije postao je i sedište nekoliko važnih međunarodnih organizacija koje se ne mogu pripisati nijednoj strani u Hladnom ratu. Reč je pre svega o Međunarodnoj agenciji za atomsku energiju (IAEA) i Organizaciji zemalja izvoznica nafte (OPEK), kao i o čitavom nizu organizacija Ujedinjenih nacija. Bruno Krajski, austrijski kancelar od 1970. do 1983, smatrao je da je to bolje za bezbednosnu politiku Austrije od nekakvog jačanja vojske.
Politikolog Gertner objašnjava: „Nije u pitanju neutralnost, već vojna neutralnost“. Državni ugovor isključuje pre svega tri stvari: vojno mešanje u sukobe drugih zemalja, stalno stacioniranje stranih trupa u Austriji i pristupanje nekom vojnom savezu.
Ipak, Sovjetski Savez se, kao i Velika Britanija, dugo protivio pristupanju Austrije Evropskoj zajednici, organizaciji koja je prethodila Evropskoj uniji. To je opravdano pasusom u državnom ugovoru koji je isključivao „uniju sa Nemačkom“ – čak i ekonomsku. Konačno, i to neposredno pre pada Berlinskog zida, Austrija je podnela zahtev za članstvo, koje je i dobila 1995. godine.
Razlike između Švajcarske i Austrije
U slučaju Švedske i Finske, decenije neutralnosti nisu bile ništa drugo do dobrovoljna spoljnopolitička doktrina. Austrija i Švajcarska su, s druge strane, obavezane na neutralnost međunarodnim ugovorima. Ipak one svoju neutralnost tumače na različite načine: „Švajcarska se drži pasivnije neutralnosti od Austrije“, kaže Gertner.
Tradicionalno, Švajcarska se ne priključuje nikakvim ekonomskim sankcijama, a nije ni članica EU, pa zato i ne učestvuje u njenoj zajedničkoj spoljnoj i bezbednosnoj politici. Austrija je mnogo aktivnija kao posrednik u međunarodnim sukobima i učestvuje u daleko većoj meri u misijama „Plavih šlemova“ UN, nego Švajcarska.
Sve u svemu, s obzirom na raspoloženje među stanovništvom i političarima, pitanje da li Austrija odustaje od neutralnosti se u suštini uopšte i ne postavlja, kaže politikolog Gertner: „Bilo bi mnogo interesantnije raspravljati o tome kako će Austrija tumačiti svoju neutralnost u budućnosti.“
Tagovi
