Moskva se previše naprezala u Ukrajini, a posledice snosi Jermenija, koja nije dovoljno sposobna da se suprotstavi Azerbejdžanu.
Privremeni prekid vatre između Jermenije i Azerbejdžana održavao se prošle sedmice, nakon jednog od najsmrtonosnijih sukoba između dve često zaraćene strane, od 12. do 14. septembra.
No, malo je vjerovatno da će se održati, procenjuje portal Forin polisi, koji nove sukobe na Kavkazu povezuje sa ruskim neuspesima u Ukrajini.
Azerbejdžanske snage koje su umarširale u Jermeniju i dalje zauzimaju deo njene teritorije, piše portal, naročito oko grada Jermuka. Kruže i glasine o predstojećim ofanzivama.
Ključni faktor destabilizacije je vakuum moći u regiji, koji je ohrabrio Azerbejdžan da iskoristi svoje prednosti. Njegova vojna nadmoć nad Jermenijom uverljivo je dokazana njihovim prethodnim sukobom, ratom 2020. oko Nagorno-Karabaha, planinske etničke jermenske enklave unutar de jure granica Azerbejdžana, piše Al Džazira.
Rusija nije u stanju održati vojno prisustvo
Azerbejdžanska ofanziva iz 2020, uz veoma važnu podršku Turske i Izraela, okončana je prekidom vatre u kojem je posredovala Rusija, koja ima bliske veze sa Jermenijom. Iako su okolnosti i dalje sporne, činilo se da je Rusija pretila snažnijom intervencijom u slučaju da se Baku ne složi sa primirjem.
Sve je to značilo i širenje prisustva ruske vojske u regiji Južnog Kavkaza, u razmerama bez presedana od raspada Sovjetskog Saveza.
Dogovor je izazvao snažan otpor unutar Jermenije, ali premijer Nikol Pašinjan mogao se obratiti jedino Moskvi, budući da su Vašington i Evropa bili potpuno odsutni iz diplomatskih napora za okončanje borbi 2020. Pašinjan je kraju dopustio Rusiji da proširi svoje vojno prisustvo unutar Jermenije, gradeći nove baze u zemlji, uz proširenu ulogu u Nagorno-Karabahu.
No, Rusija sada nije u stanju održati tu prisutnost – a Jermenija trpi posledice. Pitanje je hoće li Zapad sada prepoznati priliku za širenje vlastitog uticaja u regiji Južnog Kavkaza.
Ono što dogovor u kojem je posredovala Rusija nije uspeo je – rešiti temeljne probleme u regiji. Umesto toga, otvorio je više teritorijalnih sporova, bez rešavanja problema sa Nagorno-Karabahom. Naknadna diplomatija pokazala se nesposobnom da reši zabrinutost na obe strane.
U međuvremenu, Kremlj — dugo vremena glavni dobavljač oružja za obe strane — nastavio je nuditi Azerbejdžanu više teškog naoružanja. Krajem augusta ove godine Azerbejdžan je doveo Jermeniju pred svršen čin, poslavši svoje snage da zauzmu i sam grad Lačin (na jermenskom jeziku poznat kao Berdzor), otkrivajući rusku nemoć.
Ograničeni interes Zapada
U to je vreme, tvrdi autor teksta Maksimilijan Hes, bilo je sve jasnije da se Kremlj previše napregnuo u svom ratu u Ukrajini, koji je pokrenuo u februaru, pri čemu je morao privući vojno osoblje i opremu iz cele Rusije, kao i svojih inostranih baza, čak i u Tadžikistanu i Siriji.
Kijev tvrdi da je Moskva prerasporedila vojnike iz svoje 102. vojne baze u jermenskom gradu Gjumri, jedne od svojih najvećih stranih baza, u Ukrajinu.
Jerevan je počeo razmatrati druge opcije, ali interes Zapada bio je ograničen. Vašington je rekao da je otvoren za nove diplomatske puteve, ali nije uložio mnogo truda da učini nešto konkretno.
Evropske diplomate takođe su imale vezane ruke zbog nestašica goriva koje je izazvao ruski rat, a predsednica Evropske komisije Ursula von der Lajen posetila je Baku u julu, obećavši novo partnerstvo temeljeno na udvostručenju azerbajdžanskih isporuka plina.
Plan možda nije izvodiv, ali Evropi su očajnički potrebni saveznici za alternativnu energiju. Čini se da Brisel veruje da zbog toga ne može rizikovati svađu s Azerbejdžanom.
Iran takođe ima česte napetosti s Azerbejdžanom, prvenstveno oko pitanja azerbejdžanskog iredentizma. U augustu je Jermenija pristala da Iran uspostavi konzulat u pograničnom selu Kapan, u jermenskom okrugu Sjunik, u nadi da će odvratiti Azerbejdžan.
Poznata kao Zangezur na azerbejdžanskom, Sjunik je teritorija kroz koju Baku namerava uspostaviti svoj kopneni koridor do Nakhčivana. No, vrlo je malo verovatno da će Iran direktno intervenisati, a Teheran teško da je bilo gde bio učinkovit garant sigurnosti.
Osude, ali ne i konkretna pomoć SAD-a
Nakon septembarskih borbi, Jermenija se okrenula Organizaciji kolektivne sigurnosti (CSTO) koju vodi Rusija, tražeći direktnu intervenciju za svoju zaštitu, no, ta organizacija sledi stavove Moskve, čiji predsednik Vladimir Putin, prezauzet nezadovoljavajućom situacijom u Ukrajini, nije iskazao puno interesa za jermenski zahtev.
CSTO je odbio da se uključi u sukob, kao i 2020.
Vašington je, međutim, to iskoristio, posredujući u prekidu vatre 14. septembra. To je potaknulo dugo čekanu eskalaciju američkih napora da se pozabavi jermensko-azerbejdžanskim sukobom. Dana 18. septembra, Nensi Pelosi, predsedavajuća Zastupničkog doma američkog Kongresa, boravila je u Jerevanu i proglasila napade Bakua nezakonitim prema međunarodnom pravu.
Iako je Azerbejdžan reagovao negativno, sledećeg dana američki državni sekretar Entoni Blinken posredovao je u razgovoru između ministara spoljnih poslova dve zemlje uoči sastanka Generalne skupštine Ujedinjenih nacija u Njujorku. Ipak, nije bilo nekog napretka.
Uprkos pojačanoj diplomatiji, SAD nije direktno zahtevale povlačenje Azerbejdžana, barem javno, niti je signalizirao koje bi akcije mogao preduzeti ako Azerbejdžan ponovo napadne. I dok Jermenija ima učinkovit lobi i saveznike u Kongresu, ima ih i Azerbejdžan. Teško je zamisliti da Vašington direktno interveniše, a kamoli da Jerevanu pruži značajnu pomoć u odbrani.
Čini se da je Azerbejdžan voljan delovati bez obzira na stavove svojih partnera. Najnovija ofanziva pokrenuta je bez eksplicitne turske podrške koja je pratila rat 2020. Zapravo, Jermenija i Turska su prethodnih meseci postigle redak diplomatski napredak u svojim dugogodišnjim napetostima, s direktnim letovima koji su uspostavljeni u februaru i razgovorima o njihovoj dugo zatvorenoj granici u julu. Međutin, Ankara se nije javno usprotivila akcijama Bakua, dok Turska takođe ima interes da Azerbejdžan osigura kopneni koridor do Nakhčivana, što bi rezultiralo direktnom kopnenom vezom između Azerbejdžana i Turske.
Vakuum moći u regiji rezultat je ruskih nedaća u Ukrajini i spoljne politike okrenute sopstvenom interesu, što odgovara Azerbejdžanu.
Ukoliko se nešto ne promeni, a SAD, EU i Turska ne budu zadili zajedno da zaustave Azerbejdžan, izgledi za Jermeniju bit će sumorni.
Tagovi
