(FOTO) Biti vetar, biti srećan, uprkos svemu: Priča o predstavi u kojoj igraju žene iz izbegličkog kampa

Snovi su beskrajni rezervoari budućnosti. Kada deca počnu da sanjaju o životu koji ih čeka kada „konačno“ odrastu, to se smatra normalnim. Kada o tom životu, koji čeka iza ugla vremena, počnu da sanjaju i deca čiji roditelji nisu verovali da za njih budućnost postoji, to je jedna mala pobeda čovečanstva.

U pozorišnoj sali Akademije 28, nekoliko minuta pred probu, klinci trče između crvenih stolica, dok na sceni, pod prigušenim svetlom, njihove mame ređaju stolice i čekaju znak rediteljke Dare de Luke, da je proba počela.

Koliko ste puta čuli od dece glumaca da su scenu i reč zavoleli na probama svojih roditelja? Samo, ovo nije priča o deci koja su za svaku predstavu svojih roditelja oblačena u najnovije odelce i koja su sa rukicama u džepovima odlazila da vide šta su novo njihovi roditelji pripremili. Za ove klince, kao i za njihove majke, pozorište je beg iz izbegličkog centra u Krnjači – beg iz stvarnosti prožete teškim događajima iz prošlosti – i istovremeno kraj važnog puta koji je otpočeo još onda kada su odlučili da napuste svoje domove.

Priče o izbeglicama obično su pune teskobe, gubitaka i gorčine. Ne i ova priča, koja je nastala oko projekta Agencije UN za izbeglice (UNHCR) povodom 45. godišnjice rada te organizacije u Srbiji.

Dok na engleskom, srpskom i pomalo farsija, pokušava da objasni da je do početka ostalo dva minuta, rediteljka De Luka za Nedeljnik priča kako je izgledao početak rada na projektu i kako je ona shvatila ideju glumačke radionice.

„U prvim dogovorima pre početka rada, odlučila sam da neću imati nikakav unapred pripremljen koncept, dramski tekst ili već nešto slično. To mi je delovalo najpoštenije jer već sam imala slično iskustvo u projektima ‘Gospođe’ i ‘Legenda o tebi’, gde sam tekst pisala tokom procesa. Tek kada ih upoznam, počeću da pišem za njih. To sam i njima rekla na prvom susretu, u Krnjači, oko mesec dana pre početka prve probe. Zamolila sam ih da napišu nešto o svom životu, šta god žele, a takođe nešto o izmišljenom, izmaštanom životu, kao neku fiktivnu biografiju. Kada su mi na mejl stigli njihovi prevedeni radovi, danima sam ih čitala i plakala. I sad se desi da se i one i ja rascmoljimo, ali više od neke miline. Zavolele smo se“, izgovori to u dahu, a onda se podboči i kao strogo zamoli za ozbiljnost.

Slušaju je. Upijaju savete.

Žene koje su u svojim domovinama bile žrtve, deo sistema nejednakosti koji ih je postavio u podređeni položaj i samo je zavodima za statistiku ostalo da prebiraju po tome da li su razlozi verski, politički, ratni ili socijalni, okupile su se oko pozitivne ideje, da stvore dodatnu vrednost u društvu čiji su deo postale.

Neke od njih se stide da zvanično govore za medije jer, kažu, još uvek nisu glumačke zvezde. Druge ne žele da budu u javnosti. Treće su otvorene za razgovor.

Dok me za susret sa njima priprema prevodilac, Dara de Luka ga užurbano pita kako se na jeziku koje razumeju sve one – devojčica, devojke i žene – kaže „vetar“.

Kada se scena završi i čeka se početak nove, potrebno je da na sceni budu poput vetra.

Vetar ih je, kaže mi S. – žena najšireg osmeha i sa najviše sedih na glavi među svim učesnicama – na prvoj pauzi, razneo svuda. Društveno-politički vetar. Da bi se na kraju zadržali u Beogradu.

„Kada je stigao poziv na ovakvu radionicu, pomislila sam – dobro, šta mogu da izgubim? Prijaviću se. I naravno, nisam izgubila ništa. Dobila sam mali prozor u stvarnost normalnih ljudi za koje nas obično ne smatraju. A mi se, kao i svi koji vole pozorište, radujemo svakoj probi, odavde crpimo životnu energiju i dobijamo potrebnu dozu životnog optimizma.“

Kada jedna od njih sa scene, u farmerkama, sakou i „adidas“ patikama, koju ne biste u gomili razdvojili od neke druge natprosečno lepe Beograđanke, uzvikne na srpskom – „Pauza za kafuuu“, rediteljka De Luka nastavlja da nam govori o promeni koju su doživele. Zajedno.

„One su se menjale kao što se svako menja u nekom procesu stvaranja i druženja. Malo-pomalo, ’mic po mic’, ukidaju se inhibicije, stiče se poverenje, prihvataš drugog, pa onda i sebi dozvoliš da uđeš u polje igre, u neku slobodu. To je ta radost zajedničkog stvaranja. One su temperamentne, nije bilo teško, ali je bilo bučno. Na probama su neprestano zvonila tri-četiri jezika: farsi, arapski, srpski, povremeno engleski. Pravi mali Vavilon, zaglušujuće i ludo. To je donosilo istovremeno i konfuziju i radost. Kad se zaglavimo u toj vavilonskoj zbrci i ‘izgubimo u prevodu’, pustimo muziku i nastaje žurka. One obožavaju da igraju i pevaju. Divim se tom kapacitetu za radost.“

Povodom dva važna događaja – Svetskog dana izbeglica i 45 godina rada UNHCR-a u Srbiji, UNHCR je želeo da pripremi nešto posebno što bi moglo da prikaže sav potencijal i snagu koje izbeglice donose društvima u koja su uključena. Žene iz izbegličke populacije koje učestvuju u glumačkoj radionici prevazišle su sva očekivanja. Ponosni smo na njih. Neverovatna je energija koju ulažu

Frančeska Boneli, šefica predstavništva UNHCR-a u Srbiji

Završava rečenicu, ostavlja nam scenario na srpskom kako bismo razumeli šta se na sceni događa i govori na jezicima koji su nam nažalost strani i nastavlja probu.

Scena u avionu. S., koja je za nas govorila o svojim iskustvima, kikoće se i izvinjava svima, nešto joj je smešno, tek onako. Niko se, naravno, ne ljuti. Ona devojka u kariranom sakou je stjuardesa. Ostale se voze. Nevažno kuda.

Jedna rečenica ostaje da odzvanja između sedišta, na koja su popadali klinci umorni od jurcanja.

„Sada letimo, više nema zemalja i nema granica…“

Na sledećoj pauzi T. priča koliko joj je ta rečenica važna.

Došla je iz Irana, preko Turske, putevima kojima se ne ide teže ili retko, već samo u najvećoj nuždi, zbog straha i želje. Straha od života bez budućnosti i želje za dečjim snovima.

„Naš put je bio težak, ali nismo želeli da odustanemo. A onda su nam u centru jednog običnog dana rekli da postoji šansa da dođemo ovde, da glumimo. Nije to bila želja da izađemo iz svoje kože, ako to želite da me pitate, već prilika da vidimo šta sve možemo mi, u svojoj koži“, objašnjava i grli ćerku koja trčkara oko nas.

„Posle svake probe, ona razgovara sa mnom kad se vratimo u centar. Kaže mi tako: znaš, mama, ovo si dobro uradila, a tad i tad si pogrešila tekst i nisi lepo stala. Ispravlja me, uživa u svemu.“

Dok se proba nastavlja, šefica Predstavništva UNHCR-a u Srbiji Frančeska Boneli govori nam o tome da je upravo u tim rečima i suština projekta koji su pokrenuli.

„Povodom dva važna događaja – Svetskog dana izbeglica i 45 godina rada UNHCR-a u Srbiji, UNHCR je želeo da pripremi nešto posebno što bi moglo da prikaže sav potencijal i snagu koje izbeglice donose društvima u koja su uključena. Žene iz izbegličke populacije koje učestvuju u glumačkoj radionici prevazišle su sva očekivanja. Ponosni smo na njih. Neverovatna je energija koju ulažu.“

Zahvaljuje, dok smo se kretali, i rediteljki De Luki i Branki Katić, koja je povezala konce na svoj način kako bi čitava radionica i predstava koja je iz nje izašla bile izvodljive. Branka je sa nama prvi put gledala probu. Nije morala ništa da nam kaže, bilo je dovoljno to što se smejala.

Rekla je samo: „Kako ovi ljudi, uprkos svemu, umeju da budu srećni.“

O tome nam priča i rediteljka dok nas prati do vrata Akademije 28.

„Nekad pomislim da smo mi postali kultura vajkanja. Ljudi se okupe nekim lepim povodom, sednu i krenu žalopojke. Skoro rutinski, kao da je ‘žaliti se’ postalo norma ponašanja. Kukumavčenje kao konvencija. Skroz blesavo. Neko usitnjavanje života… A svima zapravo dosadno… A te žene su objektivno prošle kroz pakao. i dalje su u teškoj situaciji. Mislim da mi to ne možemo ni da zamislimo, muku i naših izbeglica i svih izbeglica sveta. A onda, na probi ili u pauzi, neki mali impuls pokrene pravu erupciju radosti, energetski potencijal se oslobađa i sve se rascvetava. Divota jedna! Mi zapravo imamo puno sličnosti s kulturama istoka. Temperament, otvorenost, gostoljubivost, opuštenost u komunikaciji, taj ‘kapacitet za radost’. Šteta je da to zaboravljamo.“

Možda klinci iz Irana, Avganistana i drugih zemalja koje su za nas samo deo „priče o ratovima iz Dnevnika“, nisu imali priliku da u najnovijem odelcetu, sa rukicama u džepovima odlaze u pozorište i gledaju svoje roditelje. Verovatno njihovi roditelji o tome nisu ni pomišljali, a onda su izašli na scenu Jugoslovenskog dramskog pozorišta i pobedili strah, ostvarivši želju.

Strah od života bez budućnosti i želju da njihova deca mogu da sanjaju o životu koji ih čeka kada „konačno“ odrastu.

„Sada letimo. Više nema zemalja i granica.“

***

*Tekst je originalno objavljen u štampanom izdanju Nedeljnika koji je na kioscima od 24. juna