Često se pitamo: kakav treba da bude vođa koji spasava svoj narod? Kakve su bile velike vođe u prošlosti? U tekstu koji je pred vama pokušaću da pokažem da smo skloni jednoj samoobmani kada posmatramo istorijske velikane. Na vremenskom horizontu vidimo „prošlosti naše brod“ (da obrnemo tekst himne), na čijem pravcu stoji neki čovek. Vođa. Možda pogrešno zaključujemo da on vodi brod. Pre će biti da tog vođu sve sa brodom nosi strašni talas istorije kojim niko ne može da upravlja.
Tolstoj je, recimo, odbacivao ulogu pojedinca u istoriji. On suprotstavlja Napoleona, simbol moćnog pojedinca za koga se verovalo da vuče dizgine istorije, i Kutuzova, čoveka koji naizgled pasivno prihvata događaje, a zapravo sledi duh vojske i naroda. Naravno da nas Lav Nikolajevič lako ubedi svojim blistavim darom u ovu svoju ideju.
Zamka je u tome što su mnogi kroz istoriju verovali da baš oni poznaju „dušu naroda“, da su samo oni prepoznali nameru Proviđenja. Drugo pitanje je: da li je za velikog državnika potrebna velika vizija? Kako je to išlo kroz istoriju? Da li veliki narodi rađaju više velikih predvodnika? Da li je tačna ona Njegoševa „Iz grmena velikoga lafu izać trudno nije. U velikim narodima geniju se gnjezdo vije“. Bilo je slučajeva i kada su sasvim nedostojni ljudi grabili kormilo najvećih naroda. Najzloglasniji takav primer je Hitler, potpuna neznalica i čovek sa dna društvene kace. Ali i čovek sa vizijom, koju zamalo nije ostvario. Za njegovog vakta Nemačka je stvorila verovatno najbolju vojsku svih vremena. Na kraju je ta vojska propala između ostalog i što se u vremenu odluke povinovala volji jednog diletanta i ludaka.
Ceo tekst Predraga J. Markovića objavljen je u novom Nedeljniku, koji je na svim kioscima od četvrtka, 23. decembra
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
Tagovi
