Fredi Merkjuri i minhenske godine: „Mesto u kom zaista mogu da hodam ulicama…“

Navršava se 30 godina od smrti Fredija Merkjurija, pevača britanskog muzičkog sastava Kvin. Njegov biograf Nikola Bardola napisao je knjigu o pevačevim „najboljim godinama“ u Minhenu, prenosi Dojče vele.

„Živopisan. Nijedna druga reč nije toliko karakteristična u vezi s Fredijem Merkjurijem“, piše Nikola Bardola u predgovoru svoje knjige „Merkjuri u Minhenu – njegove najbolje godine“.

I zaista, njegova živopisna harizma zrači i tri decenije posle smrti. Taj izuzetni umetnik umro je 24. novembra 1991. od posledica infekcije virusom side. Samo dan pre toga, objavio je da je zaražen. Dugo je, uprkos svim glasinama, ćutao o svojoj bolesti. Ionako Farok Bulsara – to je ime pod kojim je Merkjuri rođen 1946. u Zanzibaru – nije voleo da pruža uvid u svoju privatnost, barem je u intervjuima bio veoma uzdržan. Jednom je rekao da mrzi da priča sa ljudima koje ne poznaje.

On se i u tom pogledu osećao dobro u bavarskoj metropoli Minhenu u kojoj je povremeno živeo između 1979. i 1985. Germanista i autor Nikola Bardola napisao je obimnu biografsku knjigu o Merkjurijevim godinama u Minhenu. Citira pevača: „Našao sam jedno mesto, zove se Minhen. Ovde zaista mogu da hodam ulicama.“

Još 1975. je njegov bend Kvin sa pesmom „Boemska rapsodija“ izbio na prvo mesto britanske top-liste. To je donelo slavu, bio je poznat i u Nemačkoj. Ali ljudi u Minhenu ostavljali su ga na miru.

Tu mu je bilo utočište, te godine su bile umetnički prelomne. „Fredi se u Minhenu jako promenio. Prvi put je tu bio 1974. To je bio prvi koncert grupe Kvin u Nemačkoj, i još tada je video da je Minhen atraktivan grad“, kaže Nikola Bardola.

Kvin iz Minhena osvaja Ameriku

Merkjurija privlači živa muzička scena bavarske prestonice, ali i tonski studio Musicland, čiji je šef Đorđo Moroder fascinirao i Fredija Merkjurija i ostala tri člana benda. „Prvu stvar koju su snimili u Minhenu bila je „Crazy Little Thing Called Love“. Ta stvar je postala broj jedan u Americi, prva stvar sastava Kvin kojoj je to uspelo. Može se reći da su oni iz Minhena osvojili Ameriku“, seća se Bardola.

U tom studiju je Kvin snimio četiri albuma između 1980. i 1986. Ali u njemu su snimali i ostali svetski velikani, kao što su Cepelini, Stounsi, Dona Samer.

Merkjurija je, po rečima Nikole Bardole, u Minhenu zadržao i veoma liberalan duh u pogledu homoseksualnosti. On se već rastao od svoje devojke Meri Ostin, kojoj je u poverenju ispričao da ga privlače muškarci. Ali to nikada nije zvanično obelodanio.

Minhenski kvart Glokenbah i tada je, kao i danas, bio mesto okupljanja lezbejki i gejeva. Tamo je i Merkjuri izlazio: „Tu se moglo živeti slobodno, bez straha od progona kao u drugim gradovima. Postojalo je mnogo gej klubova, diskoteka, barova, u koje je Fredi rado dolazio“, navodi Bordola.

Fredi Merkjuri je u Minhenu slobodno izražavao svoju seksualnost. Uživao je u žurkama i bio u vezi s minhenskim gazdom lokala Vinijem Kirhenbergom. Velika prijateljica mu je bila glumica Barbara Valentin, koja je najpre imala etiketu „čudo od grudi“, ali je posle u kultnim filmovima Rajnara Vernera Fasbindera igrala karakterne uloge.

„Barbara Valentin je bila veoma budnog duha. Opisuje Merkjurija za vreme jela kao ptičicu. On je knedle koje idu uz svinjsko pečenje označavao kao jebene fudbalke“, kaže biograf. „S jedne strane, bio je veoma uzdržan u jelu, voleo je šampanjac i kavijar. A sa druge, u Minhenu se bavio bodibildingom. Postao je mišićav i jak, pa su mu zato ponekad bile potrebne svinjska butkica i knedla.“

Mekjuri je dobio svoju ulicu u Minhenu

Nikola Bardola je ovom knjigom publici približio Merkjurijev životni period koji do sada nije bio previše poznat. Razgovarao je sa savremenicima Fredija Merkjurija koji do tada nisu govorili za javnost. Primer je kamerman Volfgang Simon koji je učestvovao u snimanju više poznatih spotova grupe Kvin.

Spot „Living On My Own“ jednim delom je nastao na proslavi 39. pevačevog rođendana u minhenskom baru „Old Mrs. Henderson“. Prema Bardoli, svedoci opisuju to slavlje kao ultimativnu rok-žurku, kojom se na neki način unapred oprostio od Minhena.

Video je godinama bio zabranjen zbog „prikazanog promiskuiteta“. Danas deluje više kao važan dokument o vremenu, u kojem se Merkjuri predstavlja onakvim kakav je verovatno rado hteo da se prikaže – životan, osebujan i neuporediv.

Godine 2020. Minhen je usred grada, u takozvanoj „kreativnoj četvrti“ Nojhauzen, nazvao jednu ulicu po Frediju Merkjuriju. Tako on i u Minhenu, gde je živeo šest godina, neće biti zaboravljen.