Bila je nedelja, osam sati ujutru, dvanaesti dan petog meseca u godini kada narator obeležava četrdeset leta kako radi, puši i pije, iako je ovo poslednje izbacio iz života. I pošto narator sada uopšte nije imao želju da se obrati, ono što je zanimljivo, to je da je i Fric nekoliko dana proveo ne progovorivši nijednu reč. Poštar je odlazio na posao i vraćao se u stan, ali Fric je retko i spavaću sobu napuštao. Uglavnom, tog nedeljnog jutra, jedino što se čulo bili su blagi udarci kafene kašičice po ljusci obarenog jajeta. Poštar je napravio doručak, skidao je ljuske sa jaja, mazao puter na kriške tosta, služio je i Frica koji je sedeo za stolom, ćutao je i doručkovao. Na sebi je imao spavaćicu na kojoj je pisalo ‘Sada mi prija da što manje znam. Sada je nešto drugo u meni. Fric’. Tu je Poštar rekao: „Kada bi hteo barem da otkriješ zašto danima ne progovaraš?“ Fric nije ni reč rekao. Onda je Poštar pitao: „Da li si očajan zbog nečeg, ili si jednostavno odlučio da ne govoriš, bar to da mi kažeš?“ Tu je Fric ugurao u usta celo bareno jaje i okrenuo se, na leđima mu je pisalo ‘Ja kada govorim, govorim nepovezano, priroda je ta koja je povezana. Zato ćutim. Fric’.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 16. MAJA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
NEDELJNIK #644
Tagovi
