Šta je bilo prvo, film ili mixtape? Da li smo pravili kasete i kompilacije zato što smo to videli od Roba iz „High Fidelity“ ili je Rob pravio kompilacije zato što su to svi radili? Rob, sećate se filma i knjige, pravi onu finalnu kasetu, kraljicu na kraju video-igre, zato što je nesrećan i zaljubljen, ali i zato što je znao da muzika pomaže da izraziš svoja osećanja, posebno ako si muškarac dobrano zagazio u drugu polovinu životnog veka.
I tako smo i mi pravili kasete i CD-ove, za svaku priliku. Za devojku koju si upoznao na fakultetu. Za devojku kojoj nisi imao hrabrosti da priđeš. Za devojku koja te je ostavila i kojoj sigurno nećeš pokloniti kasetu, sve sa parčetom papira na koji si mukotrpno uspeo da spakuješ sve nazive, i možda da protneš poneku reč koje nema u tekstovima. Uviđate pattern, dobro, ali bilo je i drugih povoda: bilo je i kompilacija za putovanja, za žurke, za more, onih sa žanrovima, sa filmskim pesmama. Bile su to kompilacije iz kućne radinosti, formalno svakako ilegalne, nasnimljene sa radija pa sa drugih kaseta, narezane na CD-ove, prebačene na MP3 plejere…
U nekim zaturenim folderima i dalje čuvam kompilacije za neke ljude i neke prilike; i trebalo mi je vreme da skinem prašinu sa tastature i Winampa i da se podsetim kako to ono beše ide na Spotify. A onda se vratilo, kao vožnja bicikla: ničeg prirodnijeg, ničeg lepšeg nego sastaviti jednu lepu mixtape – razlika je što ćemo ih ovog puta, pa dok god postoji „striming“, nazivati plej-listama – za put do posla, na vrlo aktuelnu temu.
Ničeg prirodnijeg nije bilo ni od toga da ovih dana tražim i pakujem pesme o policiji, konkretno o tome koliko je policija grozna i neprofesionalna, i koliki su policajci neiživljeni kreteni i siledžije. Pisao sam već da nikada, za četrdeset i kusur godina, nisam imao ama baš nijedno prijatno iskustvo sa bilo kojim tipom koji je nosio plavu uniformu – ne računam ponekog saobraćajca – a nisam, eto, ni zbunjeni dekica kojeg plavi drugovi isprebijaju toliko da mu se amputira polovina jednog organa. Najbliže sam, sem neovlašćenih skidanja onih pesama u mladosti, nečemu što bi se u Americi zvalo law abiding citizen, pa me svejedno osorno maltretiraju gde god me vide.
Policajci, to je valjda jasno, nisu nikakvi profesionalci, već klimoglavci koji će bez ikakvog razmišljanja braniti vlast – bilo koju vlast – a što je policajac više u hijerarhiji, što je više u civilu, to je veći poslušnik i nasilnik.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 12. DECEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
