Sve je počelo od njega. Valjda su svi „takvi“ politički lideri i predsednici u to ubeđeni, da od njih sve krene. Želeo je moć. Želeo je da njegova politička partija u svojim rukama drži sve konce i određuje društvenu dinamiku. Pomoću ucene i lično kreiranih državnih struktura svoju želju je ispunio. Njega su zvali kada je trebalo da se odluči šta će da rade sa ugljem. Njega su zvali kada je trebalo odrediti mesne i oblasne „gospodare“. Njega su zvali čak i za sport. I pričali su svima da ga voli, da ga obožava. Sport, fudbal naročito. Sve je počelo od njega i ne samo u njegovim vizijama o sebi. On je postavljao i smenjivao. On je dovodio igrače. On je postao i trener i selektor i predsednik saveza. On je na kraju – uprkos pravdi – uspeo u svojoj zamisli, ali se ljudima, ni takav, fudbal nije ogadio.
Reč je naravno o Benitu Musoliniju – greh na vašu dušu ako ste ovaj istorijski osvrt oživeli u današnjem trenutku – i naravno da je objekat njegove požude, njegovih najnižih strast i najviših ambicija bila reprezentacija Italije. Ona reprezentacija kojoj mnogi računaju, besramno potpuno, četiri titule prvaka sveta, legitimizujući one dve Musolinijeve.
Duče je želeo „pruće“, želeo je da društvo bude snop njegovih isključivih, fašističkih ideja, koje će biti praćene, ili će prut po prut monopolom sile biti uništeni. Duče je znao da je fudbal najbolja politička pozornica, da je metafora života, metafora države i zato mu je trebalo zlato. Trofeji.
Zato je odlučio da, ne birajući sredstva, u svoj snop doda bilo koji prut koji će mu doneti pobedu, koji će mu pomoći da ostvari svoju želju. Prvi je bio Monti, pisali smo i o tome još u drugom tekstu ovog predmundijalskog serijala. Bio je najbolji „ćentrokampista“ svoga doba, čovek koji je kontrolisao srce terena i dušu reprezentacije Argentinte. Kao i mnogi iseljenici iz Italije, koji su sreću pronašli u Latinskoj Americi, Monti je igrao za zemlju u kojoj je živeo. A onda je za dobar novac prodao dušu zemlji svog porekla, pa je određivao ritam u kom će kucati srce Azura. Posle njega isto je uradio Rajmundo Orsi. A onda je samo počelo da se odmotava. Igrali su za druge reprezentacije i oni koji su već postali heroji „svojih“.
Poreklo je postalo presudno pitanje.
I nikada nije prestalo da bude.
Na „fudbalski DNK“, kao i u slučaju Musolinijevih Azura, uticale su migracije. Posleratne, kada je dobar deo pristalica Hitlerovog režima potražio utočište u Latinskoj Americi ili Australiji. Kolonijalne, kada su iz protektorata velikih sila, ljudi počeli da hrle ka Evropi. Ekonomske, kada je točak globalizacije počeo još ozbiljnije da se vrti. I ratne, u nekim nesrećnijim (ah) delovima Evrope i sveta.
Tako je kreirana današnja fudbalska mapa, a taj proces nije bio samo bljesak, pa je zbog toga iznenađenje onih koji aktuelnog šampiona sveta nazivaju pogredno „obojenom reprezentacijom“, još veće kada se prelistaju stari spiskovi reprezentacija.
„Le Blu“
Kada god bi tokom Mundijala u Rusiji, fudbaleri u plavim dresovima zagrljeni zapevali „hajdemo deco otadžbine, dan slave je stigao…“, jednu od najlepših himni na svetu, neko bi se već našao da prebroji koliko je Dešam izveo „čistih Francuza“ u prvoj postavi. Tim fudbalskim, „taktičkim rasistima“, nikako nije bilo jasno kako toliko igrača tamne puti nastupa za „Le Blu“.
Kratka pamet i još kraće pamćenje.
Dovoljno je pogledati ko su najveći igrači u istoriji reprezentacije Francuske i lako je prepoznati koliko je to neutemeljeno.
Rejmond Kopa? Poljak.
Žist Fonten? Crno stopalo (nadimak svih igrača iz Alžira, Maroka i Tunisa).
Mišel Platini? Italijanski koreni.
Zinedin Zidan? Još jedno crno stopalo.
Antoan Grizman? Nemački i portugalski koreni.
Pol Pogba? Gvineja.
Batistonovi preci bili su italijanski rudari, Amorosovi preci su izbegli iz Španije pred Frankom, Tigana je rođen u Maliju…
Od ukupno 34 igrača koji su igrali na Mundijalima 1982. i 1986. godine, njih 19 je poreklom iz drugih zemalja. Osam od 11 startera iz finala Evropskog prvenstva 1984. godine takođe.
I dok su Francuzi čitavu svoju reprezentaciju gradili na imigrantskim osnovama, na specifičnim kvalitetima igrača iz različitih delova sveta u kojima su imali svoje kolonije – koliko ste puta videli da je plejmejker francuskog tima poreklom iz centralnih ili južnih delova Afrike i koliko kvalitetnih štopera ili zadnjih veznih nisu baš odatle – drugi su gledali u drugu veliku (i veću) kolonijalnu silu.
Dok je Francuska 1998. (nazvana “crno-belo-smeđi” (Black-Blanc-Beur)) upravo na spomenutim osnovama osvajao titulu šampiona sveta, veliki broj važnih engleskih fudbalera, bio je poreklom iz istočnog Londona. Deo britanske prestonice koji je do tada bio poznat po Džeku Trboseku i ozloglašenoj braći Krejv, podario je svetskom fudbalu Tedija Šeringema, Dejvida Bekama, nešto kasnije i Džona Terija. Pričalo se da su u istočnom delu Londona glavni „kokniji“, a da je „pravi kokni“, samo onaj koji je rođen dokle dopire zvuk zvona sa Sent Meri Bou Bels crkve.
Dvadeset godina kasnije, kada je neka nova Francuska osvojila novu svetsku titulu, istočnim Londonom ne vladaju „kokniji“ već hipsteri, a ni najvažniji fudbaleri novog talasa nisu odatle. Momci za koje se mislilo da bi fudbal mogli da vrate kući (a ta mišljenja blede), odrastali su južno od Temze.
Svi su oni potomci ljudi koji su bili deo drugog talasa emigracije u Englesku. Prvi talas doneo je na Ostrvo ljude gotovo isključivo sa Kariba. Među njihovim sinovima nije bilo previše fudbalera koji su ostavili trag. Sa druge strane, u drugom talasu koji i dalje traje, u Englesku su se doseljavali ljudi iz svih krajeva sveta – od Somalije do Pakistana. Njihovi sinovi jedan su od ključnih elemenata uspeha koji ostvaruju sve engleske selekcije.
Osim kolonijalne emigracije, ekonomska ili čak „ratna“ je oblikovala i druge evropske reprezentacije.
Belgija je osim zbog doseljenika, pogodno tle za ovakvu vrstu fudbalske getoizacije i zbog unutrašnje etničke podeljenosti i brojnih nerešenih pitanja, a poznato je da fudbal može biti odgovor na svako pitanje.
Sa druge strane, u Nemačkoj raste turska zajednica, a u određenim kvartovima supermarketi imaju isključivo turske proizvode. Kako se fudbalska getoizacija širila, a klubovi shvatali da u tim kvartovima mogu da nađu mnogo talentovane dece, sve se više povećavala etnička šarenolikost nemačke reprezentacije.
U Skandinaviji živi i radi veliki broj Balkanaca. Ljudi koji su se sa ovih prostora odselili tokom ratova devedesetih, svoju decu su podigli u “hladnim zemljama visokog standarda”, pa danas gotovo da nema tima u Švedskoj koji nema nekog igrača hrvatskog, albanskog ili bosanskog porekla. Jedan od najboljih skandinavskih fudbalera ikada ima prezime na “ić”.
Reprezentacija Švajcarske u svom sastavu ima veliki broj etnički čistih Albanaca rođenih na prostoru Srbije ili Albanije. Veliki broj njih, u Švajcarsku nije otišao zbog rata, već zbog prilike za “civilizacijski iskorak”.
„Dan slave je stigao“
Osnovna jedinica građe i funkcije fudbalske getoizacije je jedno imigrantsko naselje u predgrađu Pariza. Banliju. Ako i niste imali priliku da prođete kroz takvo naselje, gledanje filma „La Haine“, biće sasvim dovoljni. Ipak, pariska predgrađa postala su simbol stvaranja sportskog rezultata u fudbalu.
Tako su recimo, iz banlijua koji predstavljaju severni pojas pariskih predgrađa potekli Pol Pogba, Engolo Kante, Kilijan Embape, čiji je otac kao trener u jednoj fudbalskoj školi odškolovao čak 17 igrača koji su stigli do najvišeg ranga takmičenja, a Entoni Marsijal i njegov idol Tjeri Anri, odrasli su u istom banlijuu i do 12. godine su obojica nastupali za njegov fudbalski klub.
I dok neke zemlje u Evropi na taj način potpuno preskaču nove fudbalske trendove, na krajnjem zapadu Starog kontinenta, baškare se klubovi srednjeg staleža u ligi svetskog prvaka koji žive samo od dobro razrađenog modela banlijua.
Dešamova Francuska je tako postala simbol jednog posebnog fenomena Mundijala.
Prebrojavanje krvnih zrnaca – naša jezička konstrukcija koju ni uz veliki trud Englezi recimo, iz Gardijana, ne mogu da razumeju – postalo je prateća koreografija smotri najboljih.
Ili je u pitanju samo čist rasizam, prerušen u učtivo romantizovanje nekih „boljih vremena“.
Tagovi
