Saudijski konzulat u Istanbulu uklapa se u orijentalni krajolik, a ko je 2. oktobra 2018. godine prolazio tuda, mogao je da pomisli da je i jedna žena koja ispred njega stoji, deo stalne postavke konzulata. Hatidže Džengiz čitavog je dana čekala. Uzalud. Njen verenik Džamal Kašogi ušao je u zgradu ispred koje je stajala kako bi dobio dokumentaciju potrebnu za venčanje. Trebalo je da pred njima bude lep period. Slične nade imao je i prestolonaslednik saudijske dinastije Muhamed bin Salman. On je uveliko bio u ofanzivi „šarmom“ na brojne svetske lidere, organizovao je revijalne teniske mečeve, Superkup Italije u fudbalu, upućivao umilne osmehe i čekao. Kašogija je tog oktobra u konzulatu sačekalo 15 ljudi koji su tu poslati da bi ga likvidirali. Mučili su ga, drogirali, davili i na kraju raskomadali, pa za njega i njegovu Hatidže više nije bilo ničega. Lep period koji ih je čekao, nikada nije nastupio. Za zločin je osumnjičen saudijski prestolonaslednik, ali čak ni to nije sprečilo da lep period za njega nastupi. Tri godine kasnije, Muhamed bin Salman kupuje umetnička dela vredna stotine miliona evra, kupuje napuštene palate po Francuskoj i napuštene fudbalske klubove u Engleskoj.
Kada se pojavila vest da će postati novi vlasnik Njukasl junajteda i ujedno najbogatiji vlasnik nekog fudbalskog kluba na svetu, mnogi su nezadovoljno odmahivali glavama. Kada je najavljeno da će Svrake pretvoriti u imperiju, neko je i pljunuo. Kada su navijači na Sent Džejms parku obučeni u šeike, sa maskama Bin Salmana na licu pokazali koliko ih njegov dolazak čini srećnim, ostao je samo šok.
Opet mu je uspelo…
Fudbal je odavno mesto na koje i car ide peške. I po narodnom predanju i bukvalno. Vladari arapskih zemalja, carevi ruskog podzemlja i oni koji sebe smatraju velikim carevima. Svi su oni sebi kupili klubove, da imaju da se zabave, iz hobija, kupivši time i buđavo parče legitimiteta u međunarodnoj zajednici kroz podršku određenog broja navijača. Tako se kroz vlasništvo nad nekim od klubova koji zauzimaju značajno mesto pod svetlima velikih pozornica, ojačavaju alati meke moći i šminka imidž.
Na tu su kartu posebno veliki ulog stavile zalivske monarhije, koje su od početka 21. veka uložile desetine milijardi dolara, petrodolara, u sport, a naročito fudbal.
Tako je katarska dinastija stvarajući veliki broj prijateljskih odnosa na važnim mestima, još od 2005. godine kada je taj projekat zvanično dobio zeleno svetlo, postepeno kreirala mašineriju u kojoj su danas Pari Sen Žermen, jedan od najvećih francuskih klubova, BeinSport, kompanija koja se bavi prenosima fudbalskih i drugih sportskih događaja i ima važno mesto u industriji, ali i Qatar Airways koji je prisutan na banerima i dresovima u svakoj iole značajnoj ligi, svakog donekle praćenog sporta na svetu.
Posle Katara i Abu Dabi je krenuo da gradi svoje fudbalsko carstvo, takođe malim koracima, koristeći svetsku ekonomsku krizu i kvalitetna poznanstva. Nisu možda mogli da dođu do Mišela Platinija i tadašnjeg predsednika Francuske i sasvim sigurno nisu znali gde đavo spava u fudbalskoj Evropi, ali su znali ko zna.
A to često vredi još više.
Sa Mančester Sitijem ih je povezala Amanda Stejvli, ista žena koja će odigrati presudnu ulogu u tome da Muhamed bin Salman preuzme Njukasl.
U tekstu koji je „Independent“ o njoj objavio još 2011. godine napisano je da je „sada najmoćnija osoba u svetu fudbala žena“. Bivša studentkinja Kembridža je još 2005. osnovala konsultantsku agenciju, preselila se u Dubai i počela da uči detaljno sve o islamskoj kulturi. Pustila je pipke, kreirala sopstvenu mrežu. Kada je 2008. godine pomogla da šeik iz Abu Dabija uloži u britansko bankarstvo 3,25 milijardi dolara, bilo je jasno da će od njega dobiti slobodu da izabere najbolje mesto u ložama fudbalskog stadiona za njega. Govorilo se o Arsenalu. Još češće o Lidsu. Odvela ga je u Mančester.
Ovoga puta, na jahti „Serene“ Muhameda bin Salmana ona je bila najvažniji posrednik da saudijski prestolonaslednik za gotovo pola milijarde dolara preuzme Svrake.
Ona je preuzela 10 odsto kluba, braća milijarderi Sajmon i Dejvid Ruber još 10 odsto, a Fond za javna ulaganja Saudijske Arabije (PIF) ostalih 80 odsto.
Učinila je sve da, iako potpuno svesna da u to niko neće poverovati, ubedi javnost da PIF i Saudijska Arabija nisu isto. Angažovali su za to i brojne svetske zvezde u odnosima sa javnošću. Nema veze što se prvi čovek fonda postavlja kraljevskim dekretom, što njegov upravni odbor čine saudijski ministri, što je odgovoran saudijskoj dinastiji i što radi za saudijske nacionalne interese. Ako pitate Amandu Stejvli, ili novog direktora Premijer lige, Otmana el Rumeinija, inače bliskog prijatelja Muhameda bin Salmana, PIF nema nikakve veze sa Saudijskom Arabijom.
Žena kojoj je uzrečica „dragi“ učinila je tako dragim jednom broju Britanaca čoveka koji je godinama optužen da dok licemerno uvodi promene i liberalizuje verske norme, vrši likvidacije, preti, otima i za to nikome ne odgovara.
Čemu je vakat, tome je i vreme. Dok se Emiraćani baškare u loži Mančester Sitija, a katarska delegacija na Parku prinčeva, Rijad je želeo nešto veliko. Želeo je Mančester junajted, da bez čekanja i ustezanja odmah podigne noge na sto među novom elitom. To nisu dobili. Dobili su nešto opasnije.
Dobili su klub koji je pod lošom vladavinom prethodnog vlasnika izgubio kredibilitet, u krizi je identiteta, dostojanstvo mu nije na listi prioriteta, pa i njegovi navijači pristaju na sve samo da ne pate u ništavilu i onom tananom, bednom sloju ispod mediokriteta, koji je valjda jedino lošiji od proseka.
Njukasl je toliko dugo bio nebitan – da bi sada dozvolili da ih bilo ko iz tog stanja izvede. Pa makar to bio i Muhamed bin Salman.
Međutim, postoji jedna, ne tako mala razlika između Njukasla sa jedne i Pari Sen Žermena ili Mančester Sitija sa druge strane.
Tamo gde Pari Sen Žermen ima prijatelje, Muhamed bin Salman ima strah kao oružje. Ono što PSŽ može da kupi, saudijski prestolonaslednik može da otme, pa da preplati kad je već njegovo. Gde se Parižani iz Katara prave fini, Saudijci se neće praviti Englezi. Kod njih je sve jasno – nema toga što se ne može kupiti novcem i poseći sabljom.
Džamal Kašogi je u tom smislu simbol.
Države u kojoj je uobičajena mera da 15 specijalaca raskomada novinara zbog oštrije kolumne. U kojoj svilen gajtan nije deo predanja i bajki, već oruđe koje se koristi u svakodnevnoj politici. U kojoj je moguće zatvoriti 400 najvažnijih ljudi u oblasti politike i finansija koji vam nisu potpuni istomišljenici, u najskuplji hotel u Rijadu i od njega napraviti „zlatni zatvor“ za najveću čistku u modernoj istoriji.
Džamal Kašogi i hotel Ritz Carlton simboli su svega što Muhamed bin Salman predstavlja.
Sada će tim simbolima biti suprotstavljen Njukasl junajted, kao novi simbol. Statusa, moći i ambicija.
Više neće biti važno što je Saudijska Arabija šampion nerešenih likvidacija na javnim mestima i što je decenijama u zoni ispadanja po ocenama slobode govora u toj zemlji (ili je već davno ispala iz lige), sada će biti važan jedino plasman Njukasla.
Oni na to računaju.
Za one koji ne budu želeli da poveruju u to da je Muhamed bin Salman trčkarao palatom u Rijadu u dresu Alana Širera i da je dušu isplakao kad ih je Partizan izbacio u kvalifikacijama za Ligu šampiona, spreman je kofer pun para, Amanda Stejvli i njene ubeđivačke sposobnosti, i odred od 15 specijalaca sa testerama.
Premijer liga bi mogla da postane Bin Salmanov „Ritz Carlton“.
Hatidže Džengiz i dalje čeka.
Tekst objavljen u novom broju Nedeljnika
Tagovi
