Ako je neko zaslužio da igra finale ovog Evropskog prvenstva onda je to Engleska. Ali ako neko nije zaslužio da igra finale ovog Evropskog prvenstva, onda je to Engleska.
Na kraju polufinala na Vembliju tim Gareta Sautgejta pobedio je reprezentaciju Danske 2:1, posle produžetaka.
Počelo je golčinom Damsgarda iz slobodnog udarca, Gordi Albion iskoristio kratkotrajni pritisak da izjednači autogolom Kjera, a onda se dogodila crna rupa.
U nju je stao nedostatak kvalitetne igre i impotentnost Engleske.
Tim koji ima u svom sastavu toliko dobrih igrača igra dosadno i to je najveći fudbalski greh. Ali opet manji od brojnih grehova prema navijačima koje su reprezentativci Engleske učinili decenijama unazad.
Ovom pobedom su ušli u prvo finale od 1966. godine, kada su takođe u svojoj zemlji igrali protiv Nemačke u finalu Mundijala.
Do ovog su došli na mala vrata produžetka.
Bili su svežiji, sa čak pet izmena u dodatnih trideset minuta i to su naplatili. Ali ne kvalitetnom igrom, već iz sumnjivog penala koji ne bi poništio VAR ni da se igrači nisu sreli, a kamoli zbog malog kontakta.
Gol zapravo nije ni pao iz penala. Šmajhel je odbranio, ali je Kejn iskoristo poziciju i ubacio loptu u mrežu.
Danska do kraja meča nije mogla da stoji na nogama. I Englezi nisu pokušali ništa.
Tako je na kraju tim koji je po igri, brzini, slobodi, hrabrosti i energiji – a ponajviše po poetskoj pravdi – zaslužio da igra finale, nije do njega došao.
Igraće ga tim koji „lepotom“ igre to nije zaslužio. Istovremeno i tim koji je to zaslužio više od svih.
Fudbal je ponekad čudan i pravi se Englez.
Tagovi
