Nuklearna nesreća od pre deset godina potpuno je preokrenula život Jirgena Oberbojmera u njegovoj novoj domovini Fukušimi. Od tada ga muči činjenica što je Japan iz te katastrofe malo toga naučio.
„Dosta nuklearne energije, nećemo novo pokretanje reaktora“, skandira mala grupa demonstranata pred železničkom stanicom u Ivakiju, gradu srednje veličine, pedeset kilometara južno od uništene nuklearne elektrane Fukušima Daiči. Među ljudima koji godinama protestuju, svakog petka u 18 časova, je i Jirgen Oberbojmer, jedini nemački svedok katastrofe koja se dogodila 11. marta 2011. godine, prenosi Dojče vele.
„Taj događaj je prekinuo moj skroman, srećan život i potpuno me izbacio iz koloseka“, kaže Oberbojmer. Ali pre svega, Japan je propustio šansu da se okrene od nuklearne energije i da za svet postane pozitivna snaga. „Zbog toga sam postao veoma tužan i pesimističan.“
Pre trideset i pet godina Oberbojmer je, kao turista sa rancem, izašao iz voza u Ivakiju. U traženju smeštaja pomogla mu je jedna Japanka koju je slučajno sreo. Šest meseci kasnije su se venčali. Danas 66-godišnji Oberbojmer radi kao nastavnik engleskog jezika i japanskim trgovcima prodaje nemačke drvene igračke. Sa ženom živi u severnom delu Ivakija, u iznajmljenoj kući, a njihovo dvoje odrasle dece živi u Nemačkoj. Kroz velike prozore njegove radne sobe, vidi se prostrana dolina. Po pirinčanim poljima i početkom marta duva hladan vetar.
Prinudna selidba
U toj kući, Nemac rođen u Herfordu (Severna Rajna-Vestfalija, prim. red.) ne oseća se najbolje. „Ova kuća je bez sumnje lepa, ali ona druga je za mene nezamenjiva.“ Pritom misli na bivšu kuću, izgrađenu u tradicionalnom japanskom stilu, u obližnjem delu grada Jocukura. U toj kući njegova porodica je živela više od tri decenije. Tamo su deca odrasla, a supruga je od bašte napravila pravi mali raj. „Fukušima znači ’srećno ostrvo’ i ta druga kuća je bila naša Fukušima“, kaže Nemac sa gorčinom.
Cunami-talasi zaustavili su se nekoliko metara od njihovog tadašnjeg imanja. Ni šteta od zemljotresa nije bila naročito velika. Nemačko-japanski par se tada na sedam nedelja sklonio u Nemačku, a po povratku u Japan bio je primoran da se suoči sa novom situacijom u regionu. Vlasnik kuće tražio je da se isele. Odlučio je da proda nekretninu, nakon što je hiljade ljudi evakuisano, jer je područje trideset kilometara oko nuklearke moralo da bude napušteno. Odjednom je nastala velika potražnja za stambenim prostorom i kirije i cene zemljišta u Ivakiju su eksplodirale.
Od nastavnika do pisca
„Sa jedne strane sam direktna žrtva katastrofe, jer je ona godinama uticala na naš život“, smatra Oberbojmer. „Ali sebe vidim i kao žrtvu drugih žrtava, jer sam zbog njih proteran iz mog malog raja.“ Doduše, šokirani bračni par je dobio rok od dve godine da napusti voljenu kuću. „Ali to je bilo grozno vreme, kada bi se jedva usudili da izađemo iz kuće, zbog zračenja“, seća se. „Nismo mogli da sadimo povrće, leti nismo mogli da idemo na kupanje, niti da u jesen odemo u šumu.“
Tokom tog perioda, čovek optimistične, vedre prirode pretvorio se u zamišljenu, politički aktivnu osobu: „Kod mene je nastala velika promena.“ Na nagovor sina počeo je da piše prvu od četiri knjige iz serije „Fukušima – u senkama“. Sve više je raslo i uverenje da on nije samo žrtva.
„Nakon dugog razmišljanja, danas sebe vidim kao jednog od odgovornih, pre svega kao potrošača koji nepromišljeno koristi struju“, kaže Oberbojmer. Fukušima nije neki izolovan slučaj, već upozorenje. „U eksplozijama koje su se desile vidim suštinu našeg visokotehnološkog života: stvari dovodimo do krajnjih granica, jednostavno smo pohlepni i ne želimo da vidimo skrivene troškove.“
Muke sa japanskim načinom razmišljanja
Deset godina nakon nuklearne katastrofe, Oberbojmer se i dalje pita zašto njegova daleka zemlja porekla zbog Fukušime želi da prestane sa korišćenjem nuklearne energije, dok njegova japanska domovina dorađuje uranske reaktore i omogućuje im dalji rad – upravo u zemlji sa najvećim brojem zemljotresa na svetu. „Najpre sam se divio ljudima zbog njihove hrabrosti da se za veoma kratko vreme suoče sa čitavim haosom od cunamija i zemljotresa“, kaže. On smatra da ljudi u Japanu najradije gledaju napred i da žele da idu dalje.
Ali njemu ne ide u glavu da su izostale posledice – nije utvrđen tačan tok katastrofe, jedina trojica menadžera kompanije Tepko koji su se nakon dugog odugovlačenja pojavili pred sudom, su oslobođeni. „Zašto ljudi ništa ne preispituju, čak ni mediji“, pita se Oberbojmer. „Veoma sam ogorčen zbog te druge strane medalje.“
-pročitajte još: Diskriminacija žrtava Fukušime
Nakon više od tri decenije on zna kako Japanci razmišljaju. Teške teme se prepuštaju stručnjacima i niko ne gleda dalje od svog tanjira. Mnogi Japanci u tolikoj meri veruju vlastima i prihvataju zvanične laži, da jedan Evropljanin to ne može ni da zamisli.
Ali i pored svega Oberbojmer želi da ostane u Japanu. Njegova žena mora da se brine o starim roditeljima, a on sam bi se teško u svojim godinama opet uključio u život u Nemačkoj. Primoran je, dakle, da svakoga dana gleda bolnu istinu: „Ostrvo sreće“, što je nekada Fukušama za njega bila, više ne postoji.
Tagovi
