Svi manji narodi su kroz istoriju traumatizovani iznova i iznova

U okviru programa „Podrška, NE perfekcija“ koji već šest godina sprovodi Fondacija Novak Đoković, globalno priznati eksperti dolaze u naš region da govore na temu ranog razvoja dece, podižući svest o veoma važnim temama koje se tiču kako roditelja, tako i celog društva. Nakon prošlogodišnjeg gostovanja dr Šefali Sabari, zajedno sa globalnom direktorkom i suosnivačicom fondacije Jelenom Đoković, Srbiju, BiH i Sloveniju nedavno je posetio poznati lekar, govornik i autor bestselera dr Gabor Mate. Veoma tražen zbog svoje stručnosti po pitanju više tema koje uključuju traumu, zavisnost, stres i uticaj prevencije na pravilan razvoj ličnosti, dr Mate govorio je za Nedeljnik.

Termin trauma postao je vrlo popularan i čini se da ga ljudi koriste za opis raznih stvari, zbrajajući i nešto što možda nije trauma. Možete li da pojasnite šta je trauma i šta se krije iza rečenice „trauma nije ono što vas zadesi, već ono što se u vama desi“?

Najpre, tačno je da se reč trauma nekada koristi netačno. Ljudi misle da je sve što je bolno i stresno – traumatično. Bio sam na pikniku, pala je kiša i istraumirao sam se. Nisi istraumiran, razočaran si. Bio si uznemiren, ali nisi traumatizovan. Tako da nije sve bolno i stresno ujedno i traumatično, sa jedne strane. Sa druge strane, npr. sada se održava, na istom mestu gde mi sada pričamo, kongres pedijatara. Kladim se da uopšte ne pričaju o traumi, ali bi trebalo. Mislim da se ne priča dovoljno o traumi. To ne važi uvek, ali uglavnom – tamo gde je važno, tamo se ne priča. Šta je trauma? To je rana. Ako se posečeš nožem, trauma nije nož, već posekotina. Ako ste imali saobraćajnu nesreću i slomili nogu, trauma nije saobraćajna nesreća, već slomljena noga. To je rana. To se dešava unutar vas. Jeste zbog nečega što vam se desilo, ali se dešava unutar vas. To znači da je trauma u ovom slučaju rana koja je nastala pre nekog vremena i još uvek nije zarasla. Sve dok ne zaraste, odražavaće se na vaš život. To je psihološka rana koja nije zarasla i još uvek boli. Kada još uvek pokušavate da se zaštitite od bola i to utiče na vaš život – to je trauma.

Zašto ljudi ćute o traumi?

Mnogo je razloga. Zapadnjačka misao generalno odvaja um od tela. Ne shvatamo da je to ista stvar, nerazdvojiva. Drugo, bolno je govoriti o traumi. Ljudi su uplašeni od bola, te radije ne bi da govore o tome. Uobičajeno je, znate, ne govoriti, zato što takođe kada pričate o traumi, treba ponovo da pogledate u svoj život, vrlo iskreno. Nije lako ljudima da shvate da su ih povredili oni koje vole, ili koji bi trebalo da ih vole. Teško je i da se pomire sa činjenicom da ih roditelji (koji daju sve od sebe) i dalje povređuju. To je prilično bolno i boje se da ne budu nelojalni roditeljima ako pričaju o tome šta im se desilo. Tu je i ideja da je priča o traumi – slabost, da si nekako slab ako pričaš o traumi. Postoji i još jedan razlog, više socijalni: društvo je razlog mnogih ljudskih trauma. Kada kažem društvo, mislim na globalni sistem u kome živimo.

Priča o traumi je, recimo, priča o načinu na koji živimo, a koji nije baš zdrav za ljude. To bi značilo da moramo da pogledamo u društvo, kulturu i da promišljamo (osporavamo), a ljudi ne žele to. Da, to jeste zdravo za kapitalizam. Ako ste farmaceutska industrija, zarađujete mnogo prodajući npr. antidepresive. Inače, sve više ljudi koristi antidepresive. Pa, ako zalečite traumu, možda neće više biti potrebe za lekovima. Istraživanja koja su finansirana od farmaceutske industrije ne tragaju za uzrocima, već za simptomima. I, kako ublažimo simptome? Ukoliko nam npr. dođe dete sa ADHD (poremećaj pažnje), koji postaje sve učestaliji… ako kažem: u redu, imate taj problem i prepišem lekove – uložiću pet minuta. Ali ako kažem da dete ima probleme sa pažnjom jer ima previše stresa u porodici i da moram da popričam sa roditeljima o promeni odnosa sa detetom, da moraju da obrate pažnju na stres u porodici – to uzima vreme. Mnogo je lakše samo prepisati lek. Nekada je i pacijentu lakše, jer ne želi da pogleda u sebe: okej, uzeću pilulu, biće mi bolje.

Šta je po vašem mišljenju najveća mudrost traume?

Pre svega, moramo razumeti da je mudrost u samoj traumi (traumi po sebi). Daću ekstremno zamišljeni primer: ako bi vas neko fizički napao sada, šta biste mogli da uradite, šta bi sve bile vaše opcije? Mogli biste da bežite. Ako je još neko tu? Mogli biste da zovete u pomoć. Opcije su: bežanje, pomoć i borba. Ali – šta ako ste mali i slabi, nemate nikoga, a taj neko je mnogo veći i snažniji i ne možete da pobegnete? Ne biste mogli ništa, ali vaš organizam bi. Diskonektovao bi se, da ne biste osećali bol. Odvojeni ste od sebe, to je trauma, ali – ima mudrosti u tome, zato što vam ona pomaže da preživite situaciju, u suprotnom je nepodnošljiva. U datom trenutku je korisna, ali na duge staze, ako ostanete nepovezani sa svojim telom, to će izazvati mnoge probleme. Mnoge bolesti, depresiju na primer. Mislim, šta je depresija? Ona znači da nešto potiskujemo. Potiskujemo svoje emocije. Zašto to radimo? Zato što ne možemo sebi da priuštimo da budemo ljuti na tu osobu ili da bežimo. Zato gušimo osećanja i ne osećamo. U tome leži mudrost. Inicijalna mudrost traume dugoročno stvara probleme, ali kratkoročno – to je mudrost preživljavanja. To je prvi pogled na ovo. Drugi je da, kada se suočavamo sa traumom, možemo mnogo da naučimo. Jednom kada shvatite da ste traumatizovani i da imate ranu, spoznaćete mudrost isceljenja – znam šta treba da radim. Ako želite da izlečite ranu, prvo treba da znate da je u vama. Tako da puno je mudrosti tu.

Kao što možda znate, Srbija je doživela dve tragedije pre pet meseci, kada su se dogodila dva masovna ubistva. To je kolektivna trauma sa čijim se posledicama i dalje suočavamo. Štaviše, ovo područje je kroz istoriju pretrpelo mnoge druge, poput ratova. Možete li reći nešto više o uticajima kolektivne traume?

Mnogo je kolektivnih trauma na ovom području. Srbi nisu usamljeni u tome. Svi manji narodi su kroz istoriju traumatizovani iznova i iznova. I sada, masovne pucnjave – to je još jedan primer da se dešava nešto iznenadno, odjednom. Ljudi nisu mogli to da predvide, niti da učine nešto povodom toga. Ako se na to gleda kao na užasan događaj od strane zlih ljudi, nema rasta i razumevanja. Međutim, ako se ljudi zapitaju ima li nečega u društvu što mlade čini agresivnima i punim mržnje, šta se dešava ljudima? Ne znam osobu, ni porodicu, ali mogu da pretpostavim: to dete je patilo, nešto mu se dogodilo. Ne znam ih, ne bih da budem nefer, ali nešto se desilo tom detetu što ga je učinilo punim agresije i mržnje, da bi izvršio nasilje nad drugom decom. Ne znam šta, ali nešto se dogodilo. Moramo se zapitati – šta? Dalje, moramo više da se pitamo – šta se dešava sa decom, generalno, jer stopa vršnjačkog nasilja je u porastu, nasilje u školi je veće nego ikada. U Kanadi je nedavno izašao izveštaj o tome da nastavnici trpe sve više nasilja i verbalnih uvreda od strane učenika. Ovo je internacionalno pitanje i treba da se zapitamo šta je sa društvom koje čini decu toliko agresivnom.

Primeri kao što su masovne pucnjave samo su vrh ledenog brega. Tu je veliki porast agresije među decom u globalu. Ili ćemo reći „ovaj klinac je zao i loš“, ili ćemo pitati šta se dešava u njihovim životima što ih čini agresivnim. A nešto se dešava. Mislim da ovi događaji mogu voditi do isceljenja, ako postavimo prava pitanja. Na svima je da preuzmu odgovornost. Ne mislim na krivicu. Mislim na odgovornost. Pogledajmo u engleskom: to znači „sposobnost da se odgovori“ („ability to respond“). Pa, ko treba? Svi. Naročito oni koji su u profesijama koje se bave i rade sa decom.

Šta bi bio adekvatan odgovor institucija na vršnjačko nasilje?

Motor agresije je frustracija, a uzrok frustracije su nezadovoljene potrebe kod dece. Ona imaju izvesne potrebe i postaju agresivna kada one nisu prepoznate. Ono što treba da upitamo je – zašto je toliko dece frustrirano? A jesu. Treba videti koje su njihove potrebe i kako institucije mogu na njih da odgovore – na primer škole. One vide svoje obaveze kao da treba decu da uče činjenicama, veštinama i da brinu o ponašanju. Zapravo, iz ugla detetovih potreba, to nije ono što mu treba. Pre svega, deci treba osećaj sigurnosti, prihvatanja i podrške. Tada će se ono prirodno naučiti svemu tome. Da li im je to pruženo od institucija? Nije. Često se osećaju vrlo uplašeno, osuđivano, kontrolisano. Dobijete to što dobijete.

Na raznim društvenim mrežama mogu se videti poruke kao što je „To nisam ja, to je moja trauma“ i koriste se u mnogim situacijama, često kao duhoviti citati. Može li posvećenost procesu isceljenja da postane savršen izgovor za beg od života?

Može, ali to nije korisno. Ako razumem da je moje ponašanje danas uzrokovano nekim traumama iz prošlosti, to ne opravdava moje ponašanje. To mi pruža odgovornost da zalečim ranu, kako se ne bih tako ponašao. Trauma, bar kako ja o njoj govorim, nije izgovor ni za šta, ali jeste prilika za preuzimanje odgovornosti. Sa druge strane, ako pogledate, deca koja vrše nasilje su često traumatizovana. To nije izgovor za ponašanje, ali znači da kako se ophodimo sa tom decom, ne treba da bude samo kazna i kontrola, već i zaceljivanje njihovih rana, kako se ne bi više tako ponašali. To nije izgovor, već samo – da li želim da ovo dete razvije ponašanje koje više nije agresivno? Onda nije dovoljno kazniti ga i kontrolisati. Treba pogledati u njegove rane i videti šta ga čini takvim. To nije izgovor, ali jeste poziv na drugačiji pristup, edukaciju. Neki će koristiti traumu kao izgovor, ali ne znam nikoga ko će to zagovarati.

Postoji li ikakav način da bar započnemo sami rad na sebi? Posebno uzimajući u obzir to da mnogi zdravstveni sistemi ne uključuju psihološku podršku (terapija) a da je privatna podrška nekima još uvek nedostupna?

Često psihološka pomoć jeste dostupna, ali u većini slučajeva nije posebno dobra, zato što se ne razume trauma. Pokušavaju da promene simptome ili ponašanje, ali bez razumevanja druge linije – motiva za ponašanje, na primer. Uvek je lepo biti saslušan, to može biti dobro. Ali mnogi terapeuti se ne udubljuju, iako su dostupni. Vrlo je teško raditi sam na sebi, ali u današnje vreme svako može da ode na internet i Jutjub. Tamo ima puno odličnog sadržaja i ne košta ništa. Mnogi od nas su napisali i knjige, ljudi mogu otići i u biblioteku i čitati, to isto pomaže. Možete voditi dnevnik i beležiti svoje emocije; učiti meditaciju na Jutjubu, kao i tehnike disanja, pa se i više povezati sa telom; ili pričati sa prijateljima – tada ćete videti ko vam je stvarno prijatelj (smeh) – i reći im: slušaj, osećam neke teške emocije, da li bih mogao to da podelim sa tobom? To je ljudima nekada teško, ali je pristupačno. Isto, šetnja u prirodi je vrlo lekovita, a u Srbiji ima toliko prelepe prirode. Možete jesti zdravo, brinuti o telu, vežbati. Sve ove stvari zajedno, mogu da naprave veliku razliku. Uradite nešto i shvatite da ste normalni. Ako imate problem, bilo da je anksioznost, depresija, neuroze, vi ste normalno ljudsko biće. Nema ničeg pogrešnog u vama, ali – nešto se desilo.

Ljude sa ovih područja karakteriše humor kao odbrambeni mehanizam. Koja je uloga humora u isceljenju? Da li je to više signal da je trauma „tu“ ili deo puta isceljenja?

Oba. Ne znam komičare u Srbiji, ali znam u Severnoj Americi. Svi su traumatizovani. Neki od najboljih, prvo su razvili smisao za humor kao način da nasmeju majke, jer je to bio način da osete blisko sa njima. Kako tužna situacija: dete koje je moralo da zasmejava majku da bi se osećalo blisko sa njom. Primera radi, Robin Vilijams je bio vrhunski komičar. Zapravo, bio je toliko usamljen kao dete da su likovi koje je razvio bili njegovi prijatelji. Znam mnogo komičara i kod svih je slično. To je jedan način, kada humor jeste znak traume. Na terapiji mi ljudi često govore vrlo ozbiljne stvari kroz osmeh. Tada ih pitam – da li shvatate da se smejete? Šta je smešno? Dakle, smeh je često zaštita od bola, ili pretvaranje da je sve u redu. Nekada humor ukazuje na traumu, nekada je zaštita od nje, ali takođe je deo isceljenja. Ja umem često da se smejem sebi. Treba da budemo spremni da se smejemo sebi (ne da ismevamo svoju patnju), ne drugima.

Može li ljutnja da pomogne u procesu isceljenja?

Neophodna je. Ljutnja je prirodna emocija i mnogi, kada nisu povezani sa sobom (deo traumatskog procesa), odsečeni su i od zdrave ljutnje, a ona je vrlo važna. Ako vas neko udari, treba da budete ljuti na njega i možda i viknete – „Ne“. To je zdravo. Ako se potisne, uzrokovaće bolest. Prema mom mišljenju, ako pogledate ljude sa autoimunim bolestima kao što su reumatitis, multipla skleroza, ekcem, hronične vrtoglavice i dr. – oni su potiskivali ljutnju. Ljunja je branilac granica. Imunski sistem takođe. Ali, fiziološki, naučno gledano – oni su deo istog sistema. Kada potiskujete jednu, potiskujete i drugu stranu. Kada potisnete ljutnju, jedna od stvari koja će vam se desiti je da se ljutnja okrene protiv vas. Depresija je isto često potisnuta ljutnja. Ili će se ljutnja okrenuti protiv vas kao samoprezir ili samoosuđivanje, ili će imunski sistem da se okrene protiv vas – to su autoimune bolesti. Ko dobija autoimune bolesti? U 80 odsto slučajeva, to su žene i to nije slučajnost. U ovoj kulturi, od koga se očekuje da bude fin i podržavajuć i da ignoriše sebe i ne bude ljut?! Deo puta isceljenja je pronalazak zdrave ljutnje, biti u stanju izraziti je kada je potrebno.

Tu je i nezdrava ljutnja…

Zdrava ljutnja je sadašnjost. Ako vas neko udari, reći ćete „prestani“ i ako uspete u tome, ljutnja je završena, nema razloga da se zadržava. Nezdrava ljutnja? Tu nije reč o sadašnjosti, već o prošlosti. Nešto vas je u sadašnjem trenutku trigerovalo, ali ima veze sa prošlosti. Umesto da ljutnja „završi posao i nestane“, postaje sve jača i jača i prerasta u bes. Tri su odgovora na ljutnju: izraziti je na zdrav način u sadašnjem trenutku i okončati je; potisnuti je, jer ste tako morali još u detinjstvu (kasnije ćete možda biti depresivni, bolovati od autoimunih oboljenja i sl.) ili možete nastaviti da „pucate“ u vidu besa, pa onda udariti partnera, decu, psa – uraditi nešto agresivno. Jedna je zdrava, dve nisu.

Kako možemo da otkrijemo svoju (eventualnu) traumu?

Pokazuje se svakoga dana. Kada god da shvatite da se ponašate na određeni način ili reagujete više nego što situacija nalaže – pričamo o uticaju traume. Ako ste se dogovorili da odete na kafu sa nekim i on se ne pojavi, šta je pravilna reakcija? Razočaranje, možda ljutnja i malo radoznalosti. Ako se osećate užasno odbijeno i odbačeno, ne možete da pređete preko toga i pitate se „zašto se ovo uvek meni dešava?!“ – to je trauma. U osnovi, to je kad god ste trigerovani. Ako pogledate u to, ne deluje značajno. Razlog zašto „okidač“ je mnogo eksplozivnog materijala u vama. Kad god je velika eksplozija tu, tu je trauma. Više nije priča o tome da je otkazana kafa, već je veliki osećaj napuštenosti. Ovo se dešava u odnosima ponajviše. Obično se spajamo sa ljudima koji imaju isti (sličan) nivo traume kao i mi. To znači da, kada prođe faza medenog meseca, počinje međusobno trigerovanje. Veze su odličan način za spoznaju toga koliko smo traumatizovani.

Pozadinski refren cele priče (i u knjizi i u filmu) jeste empatija. Da li je važnije imati je za sebe ili za druge (ako se uopšte da razdvojiti)? I – šta je ona?

Morate imati saosećanja za sebe. Recimo da možda niste uradili juče ono što je trebalo. Možete reagovati na dva načina: reći sebi (ljutito) „zašto to nisam uradio?!“. Razmislite, da li je ovo pitanje? Ne, to je osuda: uradio sam nešto loše, što nije trebalo, i ja sam loša osoba. Šta bi bilo ako biste sebi rekli „hm, pitam se što sam to uradio!“? To je saosećanje: u osnovi sam dobra osoba, sa dobrim namerama i uradio sam nešto što je nekoga možda povredilo – zašto sam to uradio? Najgori aspekt traume je što ljudi razvijaju negativne osećaje usmerene ka sebi i uredno sude kritički o sebi. Samosaosećanje je vrlo važno. Bitno je prepoznati kada smo nesaosećajni prema sebi. Jedan moj nastavnik govorio je – samo ako je saosećanje u prezentu, ljudi će dozvoljavati sebi da vide istinu. Ono je esencija. Ako želim da znam istinu o sebi, treba da budem saosećajan. To ne znači da opravdavam sebe. Samo razumevam razloge, bez samoosuđivanja. Tako je i sa drugima. Ako želimo da razumemo šta je 14-godišnji dečak uradio, treba nam saosećanje. Nije rođen takav.