Bio je 16. novembar 2021. godine kada je stari profesor hramljući došao na svoje rekordno 224. predavanje. Oslanjajući se na štap koji več neko vreme nije ispuštao iz ruke, uspeo je da se domogne klupe, ispred koje je u boljim danima stajao po 90 minuta. A onda je na zelenu tablu prošaranu belim krečnjačkim linijama izašlo njegovih 11 najboljih učenika. U amfiteatru oko 7.000 ljudi, tek četvrtina od ukupnog broja raspoloživih mesta. Pamti profesor kada ih je bilo i po sto hiljada – ne toliko daleka prošlost.
Zvono se oglasilo i predavanje je počelo. Prikovan za katedru sa svojim asistentima, teško mu je da ustane i detaljnije razjasni svojim učenicima ono što nisu savladali na vežbama, a nisu savladali dosta toga. Strpljenje počinje da ga napušta – ipak je došao u funkciji gostujućeg predavača. Bolivijskim domaćinima na zdanju Hernando Siles, međutim, to nimalo ne smeta. Pokušava stari profesor da podvikne, ali mu ne ide. Vazduh je redak na tri i po hiljade metara nadmorske visine, a glasne žice su se istrošile od godina vikanja na nestašne studente.
Nakon nešto manje od pola sata predavanja – prva greška. Pad koncentracije jednog od najkonstantnijih učenika i razlog za brigu. Neposredno pre odlaska na petnaestominutnu pauzu, kada se profesor već uhvatio za svoj štap kako bi na vreme stigao do kabineta – greška broj dva. Ovoga puta, zaspali su učenici u poslednjim klupama.
Premalo je vremena za ozbiljne korekcije, lekcija se ne može naučiti za 15 minuta. Dve promene pred nastavak donete po automatizmu, nije mu prvi put da je u ovakvoj situaciji. Prvi put međutim deluje da će biti poslednja. Prekoran, očinski pogled za svakog učenika i mukotrpan povratak u amfitetatar. Tamo ponovo greška, koju domaćin na sreću nije primetio i tračak nade da bi propusti mogli da se zaborave. Umesto toga, poslednji red je ponovo zaspao pred kraj. Domaćini više nego zadovoljni, profesor utučen. Četvrti put zaredom njegovi učenici nisu dobro spremili lekciju. Uslov za penziju odavno je ispunio. Znao je šta ga čeka po povratku kući.
“Ovim putem vas informišemo da smo sa profesorom, kao i svim njegovim asistentima i saradnicima raskinuli saradnju. Ovakva odluka međutim ne znači da smo zaboravili sve što je profesor uradio za čitavu zemlju u prethodnih 15 godina, vrativši nas u sam svetski vrh”, pisalo je u saopštenju nadređenih.
Nakon ukupno 17 leta, raspoređenih u dva mandata, Oskar Tabarez je napustio klupu reprezentacije Urugvaja. Četiri vezana poraza u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo u Kataru bili su znak za čelnike Fudbalskog saveza Urugvaja da naprave veliki rez i oproste se sa čovekom koji ih je vodio do najvećih uspeha od 1950. godine i čuvenog Marakanasa.
Brazil je tada bio toliko moćan i dominantan da su neke od novina dan pre finala već proglasile novog svetskog šampiona. Brazilci su se prilično lako prošetali do finala, dok se Urugvaj mučio u duelima sa Španijom i Švedskom, ali se nakon 20 godina i turnira na domaćem tlu ponovo našao u velikom finalu.
Gradonačelnik Rija Angelo Mendez de Moraeš je pre utakmica održao govor u kom je brazilske fudbalere već proglasio šampionima.
“Vi ćete za manje od nekoliko sati postati šampioni i slaviće vas milioni vaših sugrađana. Vi nemate dostojnog rivala u čitavoj hemisferi. Vi ćete nadigrati bilo kog protivnika. Pozdravljam vas već sada kao šampione”, izjavio je Moraeš.
Sastavljena je čak i pobednička pesma “Brazilci šampioni” koja je dobro izvežbana uz posebnu koreografiju koja je trebalo da bude izvedena nakon finala. Ma dan utakmice u gradu je vladala karnevalska atmosfera za koju su stanovnici Rija mislili da ne može biti pokvarena.
Urugvajci su imali drugačiji način pripreme. Zgrožen fotografijom brazilske ekipe u “O Mundu” koji je izašao na dan finala, a iznad koje je pisalo “Budući prvaci sveta”, kapiten urugvajskog tima Obdulio Varela kupio je onoliko izdanja koliko je mogao da ih ponese i bacio ih na pod svlačionice, navodno nagovarajući svoje saigrače pa pljuju i uriniraju na njih.
Trener Huan Lopez je znao da neće imati mnogo šanse ukoliko se bude branio protiv Brazila, te je stoga naredio ofanzivu. Poslednja je ipak bila Varelina.
“Momci, autsajderi ne igraju fudbal. Hajde da im pokažemo šta znamo”, glasile su njegove reči.
Bio je 16 jul. Na Marakani preko 170.000 ljudi – i dalje rekord kada je posećenost u pitanju. Na centru englez Džordž Rider. Prvo poluvreme bez golova, uz jak očekivani pritisak Brazilaca koji se isplatio tek na početku drugog dela. Frijaka za 1:0 i erupciju oduševljenja na Marakani. Varela se dugo prepirao sa glavnim arbitrom tvrdeći da je gol neregularan, nakon čega je odneo loptu na centar i rekao: “Vreme je da ih pobedimo”.
Skijafino u 66. i Điđa u 79. minutu za pobedu Urugvaja i titšinu kakva se na Marakani do tada nije čula. Nekoliko ljudi izvršilo je samoubistvo na stadionu, odmah nakon poslednjeg sudijskog zvižduka, dok su se izveštaji o sličnim slučajevima množili u narednim danima. Četiri igrača više nikada posle toga nisu obukli žuti dres, a naročito je zanimljiva priča golmana Barbose. Optužen je kao direktan krivac za poraz i postavljen na stub srama sa kog nije sišao sve do svoje smrti 2000. godine.
“Najveća zatvorska kazna u Brazilu iznosi 30 godina, a ja već 50 ispaštam zbog nečega za šta nisam odgovoran”, izjavio je neposredno pre nego što je preminuo.
Kada su 1963. godine na Marakani uklanjali dotrajale, drvene konstrukcija golova, Barbosa je prečku i stative gola koji mu je doneo toliko nesreće u životu odneo kući izapalio ih u svom dvorištu.
Od Marakanasa, Urugvaj više nikad nije došao do poslednje utakmice na turniru, ali je nekoliko puta bio veoma blizu. Već nakon četiri godine našli su se u polufinalu, gde su nakon produžetaka pali pred galopom mađarske Lake konjice. Na megdan Mađarima izašao je veliki broj igrača iz šampionske generacije, ali je Kočiš golovima u drugom produžetku odveo Mađarsku u finale. U borbi za treće mesto savladala ih je Austrija, čime je i stavljena tačka na jednu veliku generaciju.
Na drugu se čekalo 16 godina. Pobeda nad Izraelom i remi sa Italijanima bili su dovoljni da prođu grupnu fazu zbog bolje gol razlike u odnosu na Šveđane koji su ih pobedili u poslednjem meču grupne faze. U četvrtfinalu sa Sovjetima bez golova nakon 90 minuta igre, da bi Esparago u 116. minutu doneo trijumf i plasman u novu polufinale. A tamo ih je čekao Brazil. Rane od Marakanasa nije uspeo da izleči ni svemoćni Pele, pa je meč sa Urugvajcima željno iščekivan, iako je u svakom Brazilcu postojao crv sumnje i strah od novog poraza. Taj strah dodatno je porastao u 19. minutu meča kada je Kubilja doveo Urugvajce u vođstvo. Delovalo je do kraja prvog dela meča da će se istorija ponovoti, što se na kraju i dogodilo, ali samo kada je u pitanju preokret. Klodoaldo u finišu prvog poluvremena, a zatim Žairizinjo i Rivelino, za osvetu koja to nikada u potpunosti nije bila. Urugvaj je ponovo ostao bez bronze nakon što je Zapadna nemačka bila bolja u duelu za treće mesto.
U narednih 20 godina tokom kojih je odigrano četiri prvenstva, Urugvaj se na dva nije kvalifikovao, dok na ostala dva nije zabeležio nijednu pobedu. Kako bi se izvukli iz krize u kakvoj se urugvajski nacionalni tim do tada nije našao, odlučili su da 1988. godine kao selektora postave tada mladog i perspektivnog Oskara Tabareza, koji je godinu pre sa Penjarolom osvojio Kopa Libertadores i započeo rad sa selekcijom Urugvaja do 20 godina.
Prvi izazov – Kopa Amerika 1989. godine. Sa timom koji je jedva poznavao, Tabarez je uspeo da ekipu odvede do finala, porazivši na tom putu Argentinu predvođenu Maradonom. U poslednjoj utakmici na turniru čekao sastali su se sa Brazilom na Marakani. Uprkos tome što je od Marakansa prošlo skoro 30 godina, Brazilci nisu želeli da propuste šansu za osvetu na još jednoj velikoj utakmici. Urugvaj se dobro držao, ali je gol Romarija bio dovoljan za pobedu Brazila.
Sledeće godine Urugvaj je čekalo Svetsko prvenstvo, a njemu grupa sa Španijom, Belgijom i Južnom Korejom. Nakon remija, poraza i pobede uspeli su da prođu u drugi krig, ali ih je domaća selekcija Italije pobedila sa 2:0. Tabarezov prvi mandat na klupi se završio, a pobeda protiv Južne Koreje bila je prva mundijalska još od 1970. godine. Na sledeći trijumf, morali su da čekaju sve dok se Tabarez ponovo nije vratio.
Pre toga, profesor je bio na specijalizaciji u Argentini, Španiji i Italiji – osim trenerskog posla, Tabarez je zaista radio kao školski nastavnik. Nakon što se rastao sa Bokom 2002, četiri godine se nije bavio trenerskim poslom, dok ga ponovo nisu pozvali zvaničnici Fudbalskog saveza Urugvaja. Otkako je Tabarez otišao, Urugvaj se plasirao na samo jedan Mundijal, na kom nije zabaležio pobedu. Profesor je odlučio da prihvati ponudu i sedmog marta predstavljen je kao novi selektor.
Istog dana predstavio je svoj “Proces institucionalizacije nacionalnog tima i razvoja igrača”. Ovim programom je uspostavljen “pravi način” rada sa nacionalnim selekcijama svih uzrasta, a igračima je dat zadatak da provedu određeno vreme izučavajući taktiku. Profesorski. Rezultati su odmah bili vidljivi.
Nakon propuštenog prvenstva u Nemačkoj, Urugvaj se trijumfom nad Kostarikom našao među 32 najbolje ekipe u Južnoj Africi. Na prvom meču u grupi remi bez golova sa Francuzima, onda lagana pobeda nad domaćinom na kojoj je blistao Dijego Forlan, da bi od seledećeg meča stvari u svoje ruke (u jednom slučaju doslovno) uzeo Luis Suarez. Prvo gol za trijumf nad Meksikom i prvo mesto u grupi, pa dva Južnoj Koreji za plasman u četvrtfinale.
O meču sa Ganom već smo detaljnije pisali, a presudila ga je Suarezova “Božja ruka” na gol liniji kojom jeste spasao svoju ekipu, ali je i prilično oslabljenu posalo na megdan Holanđanima. Držao je Forlan, jedan od četvorice koji su postigli po pet golova na turniru, Urugvajce u igri do 70. minuta, ali je kvalitet Holanđana doneo prevagu. Kasnije su Urusi potvrdili da se ne snalaze u borbi za treće mesto kao što to čine u finalima i još jednom su poraženi od Nemaca.
Melem na ranu predstavljalo je učešće na Kopa Amerika naredne godine, na kom je Urugvaj postao šampion prvi put nakon 1995. godine predvođen ponovo Suarezom i Forlanom. Upravo su napadači postali zaštitini znak Tabarezovog “Procesa”. Niko nije znao da napravi napadača kao Urugvaj i niko nije znao da ih koristi kao Tabarez. Od Forlana, preko Suareza i Kavanija, pa sve do Maksija Gomeza i Darvina Nunjeza. Predatorski instinkt stečen na urugvajskim ulicama bio bi savršeno usmeren i konkretizovan radom u mlađim selekcijama, kako bi profesor na raspolaganje dobio savršeno podmazanu mašinu za davanje golova.
Na prethodna dva Mundijala stigli su do osmine i četvrtine finala i na taj način nastavili sa dobrim izdanjima. Međutim, već u Rusiji 2018. godine počeo je da se nazire kraj Tabarezove ere. Dijagnostifikovan mu je Gilen-Barenov sindrom, retko oboljenje korena kičmene moždine, zbog kog je morao da se služi štapom prilikom hodanja, a često je bio primećen i u specijalizovanim motornim vozilima. Uprkos bolesti nastavio je da obavlja dužnost van koje ga je bilo teško zamisliti, potpisavši novi ugovor nakon što mu je stari istekao posle Mundijala.
Međutim, kvalifikacije za prvenstvo u Kataru nisu počele na najbolji način. Nakon 14 odigranih kola, Urugvaj je na svom kontu imao samo 16 osvojenih bodova i delovalo je da će prvi put sa Tabarezom na klupi propustiti Mundijal. Takav scenario izbegnut je otkazom koji je usledio nakon poraza od Bolivije, a na profesorovo mesto doveden je Dijego Alonso, 47-godišnji bivši trener Penjarola, Pačuke i Intera iz Majamija koji je napravio čudo. U poslednje četiri utakmice urugvaj je zabeležio sve četiri pobede i sa trećeg mesta se plasirao u Katar. Žreb im je kao rivale dodelio Portugal – izbacili ih u osmini finala prethodnog Mundijala, Ganu – koja će biti željna osvete i Južnu Koreju – izbacili ih u osmini finala u Južnoj Africi. Mnogo dužnika koji će želeti naplatu.
Jedinu veliku promenu Alonso je napravio na mestu golmana, na kom posle dugo godina prvi izbor nije Fernando Muslera nego Serhio Roćet. Formacija je ostala nepromenjena, pa će Urugvaj najverovatnije igrati u sistemu 4-4-2. Ispred Roćeta trebalo bi da dominiraju Hose Himenez i Ronald Arauho, uz plejadu iskusnih igrača kakvi su Dijego Godin i Martin Kaseres koji su se našle na širem spisku od 55 igrača.
Na sredini bi ključni igrač trebalo da bude Realov Federiko Valverde koji se nalazi u sjajnoj formi, a podršku ćemu praviti igrači poput Rodriga Bentankura, Matijasa Vesina, Lukasa Toreire i Đorđana de Araskaete. Međutim, napadači su ono čega se svi urugvajski protivnci plaše i sva je prilika da će ih biti dvojica u startnoj postavi. Jedno mesto od ta dva mesta je od Alonsovog dolaska rezervisano za najboljeg strelca u istoriji reprezentacije – Luisa Suareza.
Uprkos tome što mu je 35 godina i što su ga mnogi ponovo otpisali – greška koju je barselona skupo platila – El Pistolero i dalje nije prestao da radi ono što najbolje zna – postiže golove. Nedavno je sa dva pogotoka pomogao svom dečačkom klubu Nasionalu da se domogne titule prvaka Urugvaja. Mesto njegovog partnera, međutim, još uvek nije rezervisano, a za njega će se boriti Edinson Kavani, Maksi Gomez i Darvin Nunjez.
S obzirom na grupu u kojoj se nalaze i na prilično dobru formu, očekuje se da Urugvaj još jednom izbori plasman u drugu fazu takmičenja, a tamo je opet, sve moguće. Biće čudno kada prilikom intoniranja himni kamera u prvi plan stavi urugvajsku klupu, na kojoj ovoga puta ne bude Oskara Tabareza. Ostavio je međutim iza sebe mnogo lekcija koje je samo potrebno utvrditi kako bi rezultat na ispitu bio onaj željeni. Njegov mandat se možda završio, ali “Proces” se nastaviti mora.
Tagovi
