Do pre samo pola veka, finansijski rezultati kompanije bili su jedina mera njenog uspeha. Tako je bar tvrdio Milton Fridman. Nobelovac, guru neoliberalizma i jedan od najuticajnijih ekonomista 20. veka, tvorac je kontroverzne doktrine da je društvena odgovornost kompanija samo i isključivo uvećavanje sopstvenog profita zarad interesa akcionara, dok je brigu o širim društvenim i ekološkim pitanjima prepustio državi i pojedincima. Danas, kada kompanije širom sveta, bez obzira na veličinu i industriju u kojoj posluju, svoje korporativne politike sve više baziraju na konceptu održivosti u oblasti životne sredine, društva i korporativnog upravljanja (ESG), a ESG investicije idu ka projektovanom nivou od 53 triliona dolara do 2025. godine, teško da možemo biti dalje od Fridmanovog stava. Poslovni uspeh postao je višedimenzionalna kategorija koja nadilazi korporativne interese i temelji se na finansijskim, ekološkim i socijalnim aspektima poslovanja.
I dok je u poslednjih 20 godina ESG prešao put od korporativne niše do mejnstrima, podstaknut klimatskim uslovima, pandemijama i geopolitičkim sukobima, te zahtevima institucionalnih investitora, globalnih organizacija i rejting agencija, stiče se utisak da se kompanije radije bave svojim ekološkim i socijalnim uticajem, neopravdano zapostavljajući esenciju svoje svakodnevice kojom može i te kako da se napravi razlika, a to je upravljanje (governance – G). Uz to, kompleksnost i varijabilnost upravljačkih metrika, koje mogu uključiti i kvantitativne i kvalitativne podatke koji se definišu i kroje prema poslovnom kontekstu, otežavaju nam razumevanje učinka i rezultata upravljačkih modela kompanija. Nema sumnje da magnituda klimatskih promena i dalekosežnost društvenih pitanja, poput inkluzije i ljudskih prava, lakše dospevaju u središte korporativnog diskursa, javne debate i posebno pažnje medija, ali se postavlja pitanje kako uopšte možemo govoriti o održivosti organizacije i efikasnoj ESG strategiji bez odgovornog modaliteta upravljanja. Ukoliko pogledamo taksonomije koje propisuje Evropska unija, uočićemo da čak i u slučaju da kompanija postiže besprekorne rezultate u oblasti očuvanja životne sredine ili socijalnih pitanja, uz nečinjenje štete u drugim oblastima, i dalje ne može biti klasifikovana kao održiva dok ne ispuni principe dobrog upravljanja. Dakle, i E, i S, i G ili nikako.
Iako se njegovo razumevanje menja i evoluira zajedno sa razvojem ESG koncepta, korporativno upravljanje načelno obuhvata interne politike, prakse i procese koji definišu sve aspekte vođenja i kontrole kompanije, od sastava upravljačkih i nadzornih struktura i procesa donošenja odluka, preko poslovne etike i upravljanja rizicima, do usklađenosti poslovanja sa regulativom i borbe protiv korupcije, što ga čini ključnim faktorom dugoročnog uspeha i održivosti, i ako ne na prvi pogled važnijim, onda makar starijim korporativnim prioritetom od prva dva ESG stuba. Kao takvo, profesionalno i odgovorno korporativno upravljanje definiše okvir za odgovorno i održivo postavljanje i postizanje poslovnih ciljeva, štiti prava akcionara, menadžmenta i zaposlenih, osigurava poverenje investitora i šire javnosti, utiče na lojalnost klijenata i potrošača, i direktno je povezano sa pravom vrednošću kompanije. Ovo je posebno važno u bankarskoj industriji, s obzirom na to da banke i posredno, svojim politikama upravljanja rizicima, utiču na smanjenje negativnog footprint-a svih industrija, ali i na održavanje stabilnosti finansijskog sistema. Integritet i transparentnost u ovakvim sistemima su apsolutni imperativ u procesu izgradnje i očuvanja poverenja klijenata, kao bazični principi na kojima počiva finansijska industrija.
Ako pričamo o dinamici promena u vremenu u kome živimo, možemo reći da svet kakav ispratimo danas nije isti kao onaj koji ćemo dočekati već sutra, a podaci i analitika pružaju nam više mogućnosti nego ikada ranije da promenama lakše upravljamo i na taj način menjamo svet nabolje. Nema sumnje da će u ovakvim uslovima i kompanije biti prinuđene da preispitaju svoje poslovne prakse i transformišu ih u moderan pristup upravljanju koji im stavlja na raspolaganje tehnologiju i uvide neophodne za dobro rukovođenje kroz unapređivanje efikasnosti, jasnije razumevanje trendova i bolje pozicioniranje na tržištu. Sa pravim alatima i informacijama u rukama posvećenih upravljačkih struktura, komponentu upravljanja, kao ključni element ESG jednačine, treba iskoristiti pre svega za promovisanje održivih i etičkih poslovnih praksi i kreiranje vrednosti i strateške prednosti. G pre svega.
Tagovi
