Kada je knez Miloš Obrenović tridesetih godina 19. veka počeo da sprovodi svoj naum o evropskoj transformaciji Beograda i odbacivanju osmanlijskih urbanističkih rešenja oličenih u neraspletivom kolopletu ispresecanih šanaca i sokaka, izgradnja Topčiderskog druma imala je zadatak da Obrenovićev konak podignut na istoimenom brdu poveže sa centrom grada i posluži kao okosnica za unošenje kakve-takve strukture u uličnu mrežu.
Prema Obrenovićevoj zamisli, Topčiderski drum trebalo je da postane veliko šetalište i jedna od glavnih prestoničkih ulica, njegova žila kucavica, što danas, u modernom Beogradu, u neku ruku i jeste. Samo što danas u njenom nazivu više nema Topčidera, već na plavim pravougaonim pločama što vise na svakom ćošku stoji ime njenog idejnog tvorca – kneza Miloša.
Pored nepreglednih kolona vozila što se svakog radnog popodneva niz nju slivaju, Ulica kneza Miloša puna je kulturnih spomenika. Tu su, na primer, zgrada Muzičke škole „Stanković“ čiji je prvi direktor bio veliki Stanislav Binički, kuća porodice Petronijević, velelepno zdanje Doma Vračarske štedionice, a tu je, na mestu gde se Obrenovićeva ulica seče s Nemanjinom, i kompleks novog (iako deluje starije čak i od starog, odnosno Kamene palate) Generalštaba Vojske Srbije. Ili barem ono što je od njega nakon NATO bombardovanja 1999. godine ostalo.
Ta dva stepenasta trakta što natkriljuju Nemanjinu ulicu predstavljaju jedan od najprepoznatljivijih simbola stvaralačkog opusa Nikole Dobrovića – pored Generalštaba, po Dobrovićevim idejnim projektima nikao je i Novi Beograd. Arhitekte kažu da je kompleks ovih zgrada bio urbanistički motiv projekta zvanog „Veliki Beograd“, čija se simbolika uklapa u simboliku izgradnje Novog Beograda.
Objašnjenje značaja „Velikog Beograda“ koji u trenutku izgradnje broji tek nešto više od 600.000 stanovnika govori o načinu na koji se zapravo planiralo urbanističko uređenje ovog grada na taj način da sve njegove važne tačke budu povezane.
Tako su na prvom mestu prepoznatljivih simbola identiteta Beograda reke Sava i Dunav, to jest Ušće, kao mesto njihovog spajanja, ali i činjenica da se baš uz obale tih reka i u njihovom neposrednom zaleđu smenjuju jedna za drugom prostorne kulturno-istorijske celine i kulturna dobra kao što su: Beogradska tvrđava, Kosančićev venac, Staro beogradsko sajmište, celina stari Beograd, Dobrovićev Generalštab, Senjak,
Topčidersko brdo i Dedinje, staro jezgro Zemuna itd.
Uoči 25. godišnjice bombardovanja u kom je Generalštab uništen da do dana današnjeg ne doživi restauraciju, američki mediji potvrdili su vest o tome kako je nekadašnji viši savetnik Bele kuće i zet Donalda Trampa, Džared Kušner, zainteresovan da upravo Dobrovićevo (remek-)delo uzme u zakup.
Prema dokumentima u koje je uvid imao „Njujork tajms“, Kušnerova firma planira da, pored značajnijih investicija na albanskom primorju, oko 500 miliona dolara izdvoji i za 99-godišnji zakup lokacije na kojoj se nalaze zgrade Generalštaba kako bi od njihovih ruina načinila luksuzni hotel sa poslovnim prostorom i više od 1.500 stanova.
Džared Kušner svakako nije prvi koji će pokušati da „revitalizuje“ zgrade Generalštaba, a istorija napora da se one rekonstruišu gotovo je jednaka istoriji njihove nefunkcionalnosti.
Američke diplomate i zvaničnici, još od vremena dok je Vilijam Montgomeri bio ambasador SAD u Beogradu, pokušavali su svojim srpskim kolegama u više navrata da iznesu ideje o obnovi zgrada Generalštaba, ali je, kako je više državnih zvaničnika svojevremeno objasnilo za Nedeljnik, uvek postojala ta dilema da li bi zgrade trebalo da ostanu u sadašnjem stanju kao neka vrsta „podsećanja na NATO bombardovanje“.
Iz mora američkih političara koji su želeli da reše pitanje Generalštaba, naročito se izdvojio bivši izaslanik Bele kuće Ričard Grenel (još 2020. godine predsednik Aleksandar Vučić javnost je obaveštavao o tome kako je Grenel došao na ideju da se zajednički obnove zgrade Generalštaba i Ministarstva odbrane), a bilo je i ideja poput one da se lokacija proda Donaldu Trampu (u vreme dok on još nije bio predsednik Sjedinjenih Država, konkretno 2013. godine) kako bi on od tih zgrada načinio „Trampove kule“, ili da se sve unovči kod šeika Muhameda bin Zajeda, vladara Abu Dabija.
Nakon što je Kušner u razgovoru za „Njujork tajms“ izjavio da očekuje da će poslovi koje njegova investiciona firma sprovodi u Srbiji i Albaniji uskoro biti finalizovani, istakao je da se posebne zasluge za to mogu pripisati upravo Grenelu, čoveku koji je svojevremeno u funkciji Trampovog izaslanika za Balkan pokušavao da pomogne u podsticanju pregovora o ekonomskom pomirenju Srbije i Kosova (tokom tog perioda razvio je prijateljstva sa najvišim srpskim zvaničnicima, između ostalih i sa Aleksandrom Vučićem i Sinišom Malim), i koji ga je, uostalom, i savetovao da razmotri Beograd kao opciju.
Prema pisanju „Njujork tajmsa“, Grenelovi pređašnji pokušaji revitalizacije Generalštaba i uloga koju ima u najnovijem Kušnerovom planu, otvaraju pitanje sukoba interesa, koji bi predstojeći predsednički izbori u SAD mogli samo još više da prodube. Posebno problematičnim čini se scenario po kom Kušner kompleks Generalštaba uzima u zakup, a njegov tast – Donald Tramp – odnosi pobedu nad Džozefom Bajdenom na novembarskim izborima i ponovo postaje predsednik. Tada bi postojala „opravdana sumnja da Srbija utiče na predsednika tako što obogaćuje njegovu porodicu“, dok bi i svaka promena spoljne politike Vašingtona prema Beogradu mogla biti tumačena iz te prizme.
Osvrćući se na to, predsednik Srbije Aleksandar Vučić izjavio je da je zbog komentara pojedinih medija o tome kako on prihvatanjem Kušnerove ideje zapravo „vrši politički uticaj“ na Trampa „umro od smeha“, ali je i dodao da je veoma srećan „što će problem u centru grada konačno biti rešen“, te da će on čitavu tu priču „promovisati s radošću“.
Međutim, ono što domaću javnost „uznemiruje“ daleko više od američkih predviđanja o sukobu interesa – jer ne brinu Srbi previše o sukobu interesa – jeste činjenica da je Dobrovićev dvodelni kompleks još 2005. godine proglašen za spomenik kulture, te da bi nakon „revitalizacije“ koju bi izveli strani investitori baš to prestao da bude. Ne jer Tramp i Kušner nemaju osećaj za kulturu (heh) ili za lepo (heh-heh) nego jer po objavljenim planovima Kušner ima ideju da zgrade Generalštaba pretvori u AI spejs-šatl.
Iako zgrade Generalštaba, kao što je za Nedeljnik arhitekta i Dobrovićev nekadašnji učenik Đorđe Bobić i potvrdio, ne predstavljaju simbol kanjona Sutjeske, one bez dileme jesu simbol svih onih koji su tokom NATO bombardovanja 1999. godine izgubili živote, kolektivna rana koja još uvek ne zarasta. Ili kako je to Bojan Kovačević, čuveni arhitekta i jedan od ljudi najzaslužnijih za to što je Dobrovićevo remek-delo 2005. godine ovenčano statusom spomenika kulture, svojevremeno rekao, rušenje tog zdanja bilo bi ravno „kulturnom zločinu“.
Od Dobrovićevog „velikog Beograda“ svakako nije ostalo mnogo toga.
Sličnog su mišljenja danas i članovi Ekološkog ustanka koji su pokrenuli peticiju „protiv poklanjanja zgrada Generalštaba“, a čiji lider i narodni poslanik Aleksandar Jovanović Ćuta tvrdi da Vlada Srbije Dobrovićev oštećeni kompleks američkim ofšor kompanijama „Kushner Realty“ i „Atlantic Incubation Partners“ LLC daruje u bescenje. Upravo je Ćuta taj koji je medijima i javnosti predočio, kako on kaže, „kopiju memoranduma o razumevanju“, za koju tvrdi da ju je Goran Vesić lično potpisao.
Aktuelni ministar građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture veoma brzo je demantovao sve Jovanovićeve navode, jasno poručujući da on „ništa nije potpisao“.
„Ovlašćenje Vlade koje sam dobio, koje je Jovanović objavio, nije nikakva tajna, već je doneto na javnoj sednici“, izjavio je Vesić. „Kada i ako, na osnovu tog ovlašćenja, bude potpisan memorandum ili neki drugi akt, Vlada će o tome obavestiti javnost. Sve vlade Srbije od 2000. godine pokušavale su da revitalizuju prostor Generalštaba. Da je to lako, verujem da bi to pre nas neka druga vlada uradila. Ali nije, pa je zapalo nama da rešimo i ovaj problem kao što gradimo auto-puteve i brze pruge jer drugi nisu znali. Ponosno ćemo objaviti kada i ako budemo pronašli partnera za lokaciju starog SSNO. Jer pretpostavljam da se svi slažemo da ruševine tamo ne treba da budu još 25 godina da bi Jovanović bio srećan“, zaključio je Vesić.
Ono što je naročito zanimljivo jeste to da je 2021. godine Goran Vesić, dok se još uvek nalazio na funkciji zamenika gradonačelnika Beograda, na otvaranju izložbe Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada pod nazivom „Spomeničko nasleđe Ulice kneza Miloša“ izjavio da upravo takve izložbe podsećaju „šta sve imamo i šta bi trebalo da sačuvamo“. Tom prilikom Vesić je dodao i da „u našoj zemlji ne postoji ulica koja bolje oslikava napredak Srbije od vremena prvog i drugog hatišerifa, kada je grad počeo da se menja i modernizuje“, zaključujući da „nas čeka ozbiljna rekonstrukcija ulice“, koja će nakon toga imati „duple drvorede, biciklističku stazu, u kojoj neće biti parkiranja, i u kojoj će fasade i zgrade doći do izražaja jer će to biti prostor i za šetnju“.
Kratko i jasno, poručio je pre tri godine Vesić, Ulica kneza Miloša biće „na ponos“.
Tramp će biti ponosan.
Tagovi
