Tog je dana u gradu bila fešta i čak je i Čarls Skot Šerington, rođen u Londonu, bio srećan zbog Liverpula. Crveni su osvojili drugu šampionsku titulu te 1906. godine, a taj visoki brka, profesor psihologije, poznat po svojim istraživanjima, objavio je te godine zaključke do kojih je došao.
„Glad predstavlja jedan od najjačih homeostatskih motiva za ponašanje u životinjskom carstvu“, napisao je Šerington. „Uprkos širokom spektru stimulansa i konkurentnih zahteva koji prirodno ugrožavaju životinje, one moraju da potraže hranu u vreme kalorijske insuficijencije. Da bi se ova neravnoteža dovela u balans, životinje često moraju da osluškuju svoju okolinu na način koji zahteva određeni način ponašanja…“
Proći će i više od veka, a novi će svetski mislioci zaključiti da smo civilizacijski odmakli od onoga što je nekada smatrano „kosmosom naše nesavršene prirode“ ili „božjim naumom“ i da je moguće izboriti se sa glađu, epidemijama, ratovima.
Šeringtonovi će zaključci ostati jedan od temeljnih principa na kojima počiva moderna bihevioralna psihološka teorija.
Međutim, u poslednje dve godine ta teorija i sve druge koje proučavaju ljudsko ponašanje, male su i premale da objasne šta se sa svetom događa. Kao da se apokalipsa odomaćila u našim životima, pa se kako blesne plava svetlost iz televizora na ekranu vrte slike pustih trgova, paničnih crvenih zona, ljudi ispadaju iz aviona u pokušaju da pobegnu od represije, talibani udaraju kundacima žene po ulici. Kao da taj „civilizacijski iskorak“ ipak nije bio dovoljan.
Zato je svaka priča o onima koji su uspeli da pobede glad, epidemiju ili rat, mali svetionik koji koncentrisanim snopom svetlosti pokazuje put izvan apokaliptične bure stvarnosti.
Ne, Žorž Luiz Frelj Filo, poznatiji kao Žoržinjo, neće osvojiti Zlatnu loptu, bez obzira na to što je osvojio sve što je mogao i što je plesao po fudbalskim terenima jer ta je lopta odavno rezervisana samo za Mesija i Ronalda. On je uradio nešto važnije od osvajanja tog zlatnog skupljača prašine sa polica u koje igrači gledaju kada njihovo već prođe. Svojom je životnom pričom – samo jednom u nizu takvih priča – baš u pandemijskim godinama (da, već su u pitanju godine), pokazao da ne mora sve biti tako apokaliptično kao što izgleda. I da je Šeringtonova priča o gladi kao faktoru i dalje vrlo primenjiva u stvarnosti.
„Sobe su bile prljave. Jeli smo istu hranu tri puta dnevno. Na tušu nije radila topla voda, čak ni zimi. Spolja su lokalne bande pokušavale da nas pokradu. Ali najgori deo je bio kada je tetkica zadužena za čišćenje prestala da radi. Ne postoji lep način da to objasnim, ali kada odete u toalet… znate već…
Tako je izgledao moj život u kampu u Gabirubi, u Brazilu. Živeo sam preko 160 kilometara udaljen od porodice, a imao sam samo 13 godina, čoveče, 13. Rečeno mi je da kroz pomenuti kamp postoji mala šansa da se preko menadžera stigne do Italije. A koje dete ne bi volelo da ode u Evropu, zar ne?“
Tako je Žoržinjo opisao svoj početak tinejdžerskog perioda i izazove sa kojima se suočavao, pa ponovo pokrenuo temu da je fudbal postao igra malog broja najbogatijih i velikog broja siromašnih. Jedini izlaz iz tužne stvarnosti koja ne nudi alternativu. Samo pacove u dnevnoj sobi i mleko razblaženo vodom, da ga bude dovoljno za sve, kao kod Romelua Lukakua. Samo afričke, peščane vrleti, puške na gotovs i milostinju, kao kod Mohameda Salaha. Samo kolače kod tetke Hanife, depresivne vožnje plavim „kadetom“, prazan frižider, stomak i krađe, kao kod Zlatana Ibrahimovića.
Niz nema kraj. On vodi do siromašnih klinaca u latinoameričkim favelama, do argentinskih dečaka čiji su roditelji bankrotirali, tužnih rudarskih sinova u Čileu, kolonijalnih izbeglica na periferiji Pariza ili Londona, do svih onih naselja u Kopenhagenu, Malmeu, Beču, Cirihu ili Hamburgu, gde se svi na -ić okupljaju u istoj ćevabdžinici.
Činjenica je da je sa takvih mesta krenuo najveći broj igrača koji danas čine creme de la creme svetskog fudbala.
Kažu svedoci da u omladinskoj školi Mančester junajteda pripadnike srednje klase – momke koji neodoljivo podsećaju na Gigsa, Bekama ili Skolsa, samo u šarenijim stvarima – više niko ne razmatra kao ozbiljan faktor u planiranju budućnosti kluba. Oni koji nisu gladni, oni koji imaju sigurnost, nisu snaga na koju će se klub osloniti.
Posebno je zanimljiv uticaj siromašnih doseljenika na fudbal, a poznajete makar jednog čoveka koji tokom velikih takmičenja postavi pitanje: „Koliko to pravih Francuza igra za Francusku?“
Tim ekonomskih istoričara sa Prinstona, Stanforda i Univerziteta u Kaliforniji objavio je veliku analizu koja uključuje poređenje uspeha dece siromašnih Amerikanaca sa decom siromašnih imigranata. Istraživanje koje povezuje milione očeva i sinova od 1880-ih pokazuje da su deca siromašnih imigranata u Americi imala više uspeha u uspinjanju na ekonomskoj lestvici od dece jednako siromašnih očeva rođenih u SAD. Taj obrazac je upadljivo stabilan više od veka, piše „Njujork tajms“.
Za to postoji jednostavno objašnjenje – izbor mesta gde će živeti. Oni koji kao imigranti dolaze u neku zemlju, biraju život u velikim gradovima, ili makar u naseljima na periferiji, život u širim zajednicama.
Odatle je lakše započeti uspinjanje granicama društvenih slojeva.
Naročito sa loptom ispod miške.
„U Fudbalskoj federaciji Francuske shvatili su u jednom trenutku da su u prilici da biraju iz široke lepeze različitih etničkih grupa i prepoznali su da iz Alžira i Maroka, recimo, mogu da dovedu dovitljivije, tehnički potkovanije i uopšte talentovanije igrače, dok iz Senegala, Obale Slonovače ili Kameruna mogu da dovedu igrače odličnih fizičkih predispozicija“, ispričao je za Nedeljnik novinar Vladimir Novaković. „Tako su shvatili da su banlijui – naselja na obodu Pariza u kojima žive doseljenici i siromašni sloj – zapravo riznica iz koje bi samo trebalo da izaberu. Francuska federacija slala je u ta imigrantska naselja dobro obučenog trenera, a tamo gde je bilo potrebe, građeni su dobri tereni, koji su privlačili mnogo klinaca, što je dodatno širilo selekciju. Taj model kopiran je širom Evrope. U Engleskoj, Belgiji, Nemačkoj, Skandinaviji…“
Tako smo dobili današnju sliku fudbala.
Cenjeni fudbalski magazin „FourFourTwo“ objavio je listu od 50 najboljih fudbalera za 2021. godinu, a iz te je liste moguće izvući posebnu sa imenima onih koji su detinjstvo proveli živeći u doseljeničkim naseljima, na periferiji velikih gradova i periferiji egzistencije.
Kristijano Ronaldo, Lionel Mesi, Zlatan Ibrahimović, Mohamed Salah, Kilijan Mbape, Nejmar, Romelu Lukaku, Sadio Mane, Pol Pogba, Luka Modrić, Markus Rašford, Virdžil van Dajk, Rahim Sterling, Ngolo Kante, Ederson, Ilkaj Gundogan, Džejdon Sančo, Rijad Marez, Karim Benzema…
I sve je više igrača koji na dresu nose samo svoje ime, umesto prezimena, jer su ostavljeni od svojih očeva sa samohranim majkama, na milost i nemilost životu koji ih je čekao. Životu u kom su uspeli uprkos njima.
Fudbal se, sasvim je jasno, pretvorio u osnovni habitat ljudi koji veruju da su navijači samo korisnici, navijači su na tu ulogu masovno pristali, a putujući trgovci sa brojevima na leđima plaćeni su ne samo za golove nego i za mahanje korisnicima, pokazivanje „logoa“ kluba i jačanje brenda u svakoj prilici.
Tagovi
