Ovdašnja opozicija uverena je da ima dovoljno argumenata da sa vlasti skine naprednjačku koaliciju, dok njeni lideri horski ponavljaju da u tome ne uspevaju zato što im je onemogućeno da dopru do dovoljno birača koje bi hteli da prosvetle.
Ima u tome mnogo istine kada se suoči sa monopolom koji je vlast uspostavila u medijskoj oblasti koja je u toksičnom zagrljaju brutalno politiziranih tabloida, potkupljenih ili ucenjenih televizija ili fabrika botova pod upravom propagandista naoružanih savremenim tehnologijama manipulacije.
Ali to što opozicija ne uspeva da svojim porukama bolje animira biračko telo ima i druga objašnjenja koja se manje tiču Aleksandra Vučića. Manimo se profila prilično istrošenih opozicionih lidera.
Niko i nije očekivao da budu mesije.
Ka kva je struktura najveće formac ije poznate pod imenom Savez za Srbiju? Grupni portret SzS-a svakome iole upućenom u politiku ne uliva poverenje. Ne toliko zbog veštački sklepanog jedinstva, više zbog ideja koje nominalno zastupaju ali o njima uglavnom hrabro ćute.
Savez za Srbiju je objedinjen u nešto što su Slovenci nekada zvali Socialistična zveza delovnega ljudstva Jugoslavije.
Ali, za razliku od SSRNJ uzora, savremeni opozicionari Srbije nemaju ni trunku ideološke kohezije.
U SzS-u su narodnofrontovski okupljeni centristi, desnica i levica. Skrivaju razlike kao zmija noge zavaravajući se da će zračiti jedinstvom i tako prikupiti podršku sa centra, desnice i levice. Neće to tako ići. Rastakanje postaje vidljivo i onima koji su u startu poverovali da laboratorijski uzorak može da oživi.
Najotvoreniji je od početka bio lider Dveri Boško Obradović koji jasno govori da je njegova platforma antievropska, nacionalistička u smislu očuvanja Kosova i promocije srpstva, tradicionalna što se tiče uloge pravoslavne crkve, patrijarhalna u odbrani vrednosti porodičnog života, duboko konzervativna prema različitostima. Dveri ne propuštaju priliku da okupe mladež željnu kavge, makar to bilo i protiv interesa ostatka opozicije.
Na rodna stranka Vuka Jeremića je soft pobornik većine ovih vrednosti, posebno kosovskih, ali izbegava da ih saopšti kako bi sopstvenom zamagljenošću prikrila da joj na srcu mnogo više leži Rusija nego Evropska unija.
Neformalni frontmen opozicije je Dragan Đilas, lider Stranke slobode i pravde koju vodi na misteriozan način.
Ne zna se da li je proevropska, kakav ima stav oko rešenja kosovskog konflikta, pa se potvrđuje da je Đilas uspešniji stručnjak za TV marketing nego za politički inženjering.
Ono što bi trebalo da bude proevropska opozicija, nespremno je da jasno definiše šta hoće a šta neće. Kojim programom ona pokušava da mobiliše birače? Sama sebe diskvalifikuje uspešnije od bojkota iza koga pokušava da se sakrije.
Najveća žrtva takve kalkulantske anemičnosti je Demokratska stranka koja je 100. godišnjicu svog osnivanja dočekala marginalizovana kao nikad od vremena kada je obnovila rad 1989. Stranka koja je nekada bila više od partije, danas je finansijski zarobljena, ugrožena ambicijama svojih mladoturaka i pritisnuta potmulim otporom veteranskog krila.
Životari u pogrešnom verovanju da Glavobolje sa opozicijom ovde i tamo će se problemi rešiti sami od sebe.
Sve u svemu, uzalud je potpisivan katalog lepih želja i još lepših obećanja poznatiji kao Ugovor sa narodom. Od pamfletskog manifesta ostala je prazna školjka. Koja, ako ćemo iskreno, od početka unutra i nije imala mesa.
Značajan deo opozicionara priča kao da ne postoji razlika između imati dobre ideje i sprovoditi ih. Prostor između želja i akcije je onaj u kome se ostvaruje realna politika, u kome se prave svi odabiri.
Posebno je simp toma tiča n odnos prema Kosovu propraćen optužbama da Vučić hoće da ga „proda“.
Deo opozicije se protivi procesu koji je inicirao. Kakav teatar apsurda! Ispada da će odbaciti eventualno rešenje samo zbog toga što bi Vučić prvi prošao kroz cilj decenijskog kosovskog maratona. Kratkovidost bez trunke državotvornosti veliki deo opozicije čini proruskom. Iznenađeni ste? Samo Moskvi odgovara da Kosovo bude zamrznut sukob, jer tako čuva dragoceni kanal uticaja na Beograd.
Srbija ne zaslužuje opoziciju kakvu ima. I to baš kada joj je snažna liberalna formacija potrebnija nego ikad kako bi sprečila da se naprednjaštvo širi poput lišaja na sveopštem tkivu zemlje.
Birači će odbaciti demagoge koji smatraju da niko ne treba da plati ni za šta.
Ali, ako ih odbace, ko će ostati na srpskoj političkoj sceni? Ostajem optimista.
Nema tog vakuuma koji pre ili kasnije neće biti popunjen.
P. S.
Izvinjavam se Zoranu Živkoviću. Da neko slučajno ne pomisli da i njega svrstavam u goreopisanu opoziciju.
*Novu kolumnu Boška Jakšića čitajte u novom Nedeljniku koji je na kioscima od četvrtka 23. januara. Uz Nedeljnik se na poklon dobija knjiga o princu Đorđu
