Roditelji pate u ovoj pandemiji, naročito mame. To znamo – sa društvenih mreža i iz tradicionalnih medija, iz anketa i istraživanja. Stepen majčinske depresije i anksioznosti može varirati (u zavisnosti od socioekonomskog i bračnog statusa, uzrasta i potreba njihove dece), ali postoji jedna doslednost: one se povećavaju.
Zašto? Majke su u znatno većoj meri izgubile poslove i finansijsku sigurnost u ovoj pandemiji, a one koje rade osećaju da je teret porodičnog života sada sasvim na njihovim plećima. Država ih je potpuno izneverila.
Ali ovo je moje pitanje kao autorke knjige o roditeljstvu koja je i sama majka tinejdžerke, i ne postavljam to pitanje zalud: zašto se toliko majki koje poznajem sada oseća promašeno i nesposobno?
Očigledno je da probleme sa kojima sa sada nosimo nismo same stvorile. Zašto onda neprestano krivimo sebe za posledice istorijske pošasti koje su neizbežne?
Može li se ovo jednostavno objasniti majčinskom sklonošću da za sve, malo-malo, krivimo sebe?
Možda delom. Ali ja imam i jednu skromnu hipotezu: pandemija je učinila – ne za sve, ali za većinu nas – da se osećamo još nesigurnije u onim aspektima roditeljstva u kojima smo i ranije bili nesigurni.
Uzmimo, primera radi, ne baš tako beznačajno pitanje naše naravi. Pre više od 20 godina je Elen Galinski, predsednica Instituta za porodicu i rad, imala inspirativnu ideju da obavi istraživanje u kojem će deca, više od hiljadu njih, uzrasta od 8 do 18 godina, odgovarati na pitanja o tome kako doživljavaju svoje zaposlene roditelje. Rezultati su zapravo bili ohrabrujući: tek deset odsto dece želelo je da njihove majke imaju više vremena za njih.
Ali u čemu su majke mogle da budu bolje?
U kontrolisanju besa.
Samo 28 odsto majki dobilo je peticu; 41 odsto majki dobilo je niže ocene. Većina nas na decu viče daleko više i češće nego što bismo želele, čak i u najboljim okolnostima.
I mi to i same znamo u dubini duše. Kako je spisateljica Fej Veldon rekla “Independentu” 1991. godine: “Tek kada imate decu, shvatate da uopšte niste fina i prijatna osoba.”
Sada se nalazimo usred globalne krize koja se čini skoro savršeno osmišljenom da u nama probudi još više zla. Zatvorene smo. Izolovane. I, kako sam pisala prošlog proleća, ne uspevamo da uspostavimo ritam ni u čemu – ni dok radimo, ni dok brinemo o deci, kuvamo, čistimo ili čak gledamo reprize loših serija – zato što se potrebe i zahtevi dece, kuće, posla (ako smo dovoljno srećne da ga uopšte imamo) sudaraju i prepliću. Sve vreme je haos.
Takvi aranžmani garantovano stvaraju kratke prekide. I to je upravo ono o čemu slušamo dok se navršava godišnjica pandemije: majke gube strpljenje.
Logično je, s obzirom na povišen nivo stresa – zar se delom ne manifestuje kroz vikanje? Kako mi je pisala jedna majka male dece: “Nikada nisam bila strpljiva osoba, ali sam ove godine vikala na decu i grdila ih toliko često da sam se i sama prepala i šokirala (pravo na terapiju).”
Perverzno je. Pandemija je ono što je već bilo izvor stida za mnoge od nas učinila još drastičnijim.
Neuspeh u samokontroli nije jedino o čemu u poslednje vreme slušam. Razgovarajte sa većim uzorkom žena koje su majke i dobar deo njih reći će vam da su ubeđene da ne čine dovoljno za svoju decu.
One znaju, na nekom apstraktnom nivou, da država nije uradila svoj posao i da ga ne radi već godinama. Javne škole oskudevaju u sredstvima, nemaju ni pristojnu ventilaciju i preopterećene su birokratskim zavrzlamama, što znači da većina njih nije uspela da odgovori na izazov održive nastave; zdravstvena nega dece nikada nije bila pristupačna u Americi i izvesno da nije ni sada.
To, ipak, ne sprečava majke da se samokažnjavaju. Zato što ne uspevaju da isprate program nastave dok deca uče od kuće. Što ne pomažu deci dovoljno oko domaćeg zadatka. Što decu prepuštaju na čuvanje ekranima, iako se većina njihovih drugara takođe ovih dana upravo tu može najčešće naći – dok lutaju bespućima sajber prostora.
Najviše od svega, one krive sebe što nisu pronašle interesantne načine da ovaj period učine značajnim. Kako mi je pisala jedna majka dvoje tinejdžera: “Čitava ova stvar preoblikuje živote moje dece i njihove poglede na svet, a ja ne činim ništa da učestvujem u tom preoblikovanju. Nemamo nikakve nove porodične tradicije. Ne volontiramo. Nismo proširili našu zajednicu. Gledamo mnogo više televizije, najčešće sami. Svađamo se oko slagalica i društvenih igara. I naša šira porodica mrzi Zoom.”
Ipak, ne mogu da ne primetim da se stresiramo oko istih stvari zbog kojih smo se osećale nedoraslo i pre nego što je pandemija počela. U istraživanju Elen Galinski, deca uzrasta od sedmog razreda osnovne do četvrtog razreda srednje škole odgovarala su na nešto drugačija pitanja o svojim roditeljima od mlađe dece. Majke su svejedno najgore rezultate imale na pitanje o kontrolisanju besa. Ali smo skoro jednako loše rezultate ostvarile na pitanje o tome “znamo li šta se zaista dešava” u životima naše dece (35 odsto majki je dobilo petice) i o “uspostavljanju porodičnih rutina i tradicija” (38 odsto).
Mnogo nas, čini se, rođeno je sa skromnim strpljenjem i tek prosečnom maštovitošću da zabavljamo porodicu. Ipak, evo nas ovde, borimo se sa katastrofom kategorije 5 koja nas je prinudila da živimo sa osnovnim resursima nuklearne porodice, a naše ekstremno ograničene mozgove da smisle način da se nose sa svime.
Teško je znati kako da sebe utešimo u ovom trenutku. Ali ovo je nešto što je meni koristilo.
Za naše neuspehe u samokontroli: kako Elen Galinski voli da kaže, bez sukoba nema rasta. Ako ovih dana osećamo više tenzije i besa, to znači da imamo još više prilika da popravljamo stvari.
A za takozvanu pasivnost: moramo upamtiti da nuklearna porodica nikada, nikada nije bila dovoljna za odgajanje dece.
“Toliki smo individualisti da mislimo da smo sami odgovorni za sve uspehe i neuspehe”, rekla mi je Elen Galinski.
Ali šta je najutešnije što je kazala? Da roditelji i deca retko situaciju posmatraju istim očima. Tome su je naučile godine istraživanja. “Sudimo sebi na osnovu velikih stvari, ali za dete razliku čine sitnice – poput odlaska u šetnju. Za dete su male stvari velike stvari.”
Pre pandemije, Elen Galinski je – sada i glavna naučnica u Bezosovoj porodičnoj fondaciji – počela da prikuplja podatke za novu knjigu i kada je koronavirus počeo da šiba Amerikom, odlučila je da obavi još jednu rundu istraživanja. Njen najzanimljiviji zaključak, iz mog ugla: deca su osećala više podrške od roditelja u drugom talasu istraživanja, ne manje.
Naši padovi i pogrešni koraci možda su za nas kao bubuljice za tinejdžere: ni izbliza toliko strašni kakvi nam se čine. Ako to budemo imali na umu, možda ćemo moći da malo predahnemo – da pronađemo put do cilja i da možda čak usput sačuvamo malo gracioznosti.
Bestseler Dženifer Sinior “All Joy and No Fun: The Paradox of Modern Parenthood” preveden je na 12 jezika.
Ovaj tekst objavljen je u novom broju Njujork tajmsa na srpskom, koji se dobija na poklon uz svaki primerak Nedeljnika od četvrtka, 11. marta
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
Tagovi
