Čitavu prošlu nedelju, tačnije sve slobodno vreme, proveli smo gledajući filmove na Festivalu autorskog filma (FAF). Svašta sam videla i dosta toga me je ostavilo zbunjenu što filmskim postupcima, što sopstvenim osećanjima, ali ukratko, bilo je sjajnih filmova koji će sigurno da mi se vrte u glavi još neko vreme, dok ne nađu stalno mesto.
Jedno veče pre projekcije svratili smo u Dom omladine da prečešljamo gomilu knjiga koje su izložili povodom festivala. Čitala sam Bresonove citate iz knjige ‘Zapisi o kinematografu’ i kada sam bila na rečenici ‘Poremetiti da bi ponovo doveo u red’, sva svetla u čitavom Domu omladine su se ugasila. Čula sam da neko viče da je nestala struja ali da imaju agregat. Krenula sam da se smejem jer nisam znala šta drugo da uradim u takvoj situaciji. Prelazeći rukom preko korica, pitala sam se koliko bi dugo trebalo da gledamo u mraku da bismo naučili da vidimo. Izašli smo napolje i primetili da je i napolju mrak, sve zgrade i stanovi bez struje. ‘Pada vlada?’, samo sam to pomislila. Svideo mi se taj prizor, kao da smo svi kolektivno u istom s…nju. I nekako je veličanstveno videti sam centar glavnog grada u mrklom mraku. Hodali smo ka Dvorani kulturnog centra, na projekciju, i svetla su odjednom krenula da se pale. Kao da se čitav Beograd probudio, iako je noć, a i mi smo se probudili jer smo shvatili da kasnimo.
Film je već počeo, sva svetla su bila ugašena i na platnu je bila noćna scena pa je u sali bio totalan mrak. Opet mrak. Kako više nema mesta, sedamo na pod i tiho skidamo jakne trudeći se da prikrijemo zvuk rajsferšlusa. Za nama ulazi i starija žena i na šok svih nas, pali svetlo na telefonu koje u mraku filmske sale blešti kao reflektor. Dve osobe joj uglas viknu da ugasi svetlo, na šta ona smireno odgovori da neće dok ne nađe mesto da sedne. Na to se uzbuni još minimum deset ljudi vičući iste rečenice.
Moram priznati, i ja sam jednom viknula, čisto da podržim masu a i uperila mi je svetlo direkt u glavu. Žena ne mari, hoda preko cele sale s tim reflektorom. Ljudi jedan po jedan kreću da se dernjaju i da joj prete, i odjednom se u čitavoj sali maltene jednoglasno ore rečenice poput ‘ugasi to, nemoj da ti ja dođem, ko ti je kriv što kasniš, polomiću ti taj telefon…’. Opet smo svi kolektivno u istom s..nju. Film na platnu sve vreme ide i likovi u filmu ne primećuju da ih je nešto zasenilo i da bi trebalo da zastanu i sačekaju da se stvari smire. To je problem s filmom u odnosu na knjigu. Knjiga ume da čeka. Žena sada diže telefon uvis i preleće njime preko redova ne bi li ugledala slobodno mesto iako mesta nema.
Odjednom, kao fantom, neki stariji čovek ustaje i otima joj telefon iz ruke. Da li ju je gurnuo ili nije, ne znam jer sam bila suviše daleko, ali je ona svakako krenula da se dernja: ‘O bože, vi ste filmadžija, kakvo je to ponašanje?’ Izgleda da ga je prepoznala, i u mraku. Uzima telefon i ponovo pali svetlo na šta svi opet počinju da joj dobacuju a ona ih sa uživanjem vređa. Neki tip mirno kaže: ‘Molim vas, tišina, film je u toku’, ali glas mu se gubi u galami. Muškarac iz trećeg reda ustaje i kreće da urla na nju na šta mu ona dobaci da je peder. Onda on njoj kaže da će joj polomiti telefon. Onda ona kaže ‘pedofilu’. Onda on kaže ‘nemoj da ti dođem sad tu’, onda ona kaže ‘majmunčino’, onda on kaže ‘tata ti je majmunčina’. Onda svi kreću da se smeju a film nepovratno pada u treći plan. Onaj pacifista što od početka smiruje pokušava opet: ‘Ajmo, ljudi, sad stvarno tišina.’ Ona na to uzvraća sa još jednim kratkim ali provocirajućim ‘Pederu’.
Na to onaj što se prvobitno prepucavao s njom kaže: ‘Eto, sad si i ti peder’, a on skoro komično odgovara: ‘I ja sam sad peder.’ Sad su se smejali i ovi što su bili besni a svetlo se konačno ugasilo. I bis njenog performansa, ‘nja-njanja-nja-nja’ otpevala je kao dete koje namerno provocira roditelje dok ga grde. Čitavo to veče podsetilo me je na osnovnu školu i svakodnevno prozivanje.
Setila sam se one dečje fore kad te neko vređa a ti od šake napraviš krug, kao ogledalce, i kažeš ‘sve što kažeš meni, vratiće se tebi’. Večeras su svi ovi odrasli, mnogi čak i u godinama, odjednom postali deca. Tako je lako. Dovoljno je da se ugase svetla, a ionako su restrikcije iza ćoška i treba se što pre navići na gledanje u mraku.
OVAJ TEKST ČITAJTE U NOVOM NEDELJNIKU KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 8. DECEMBRA, ILI U DIGITALNOM IZDANJU NA NSTORE.RS
NA POKLON SE DOBIJA NOVI BROJ MAGAZINA ISTORIJA
