Da li je pandemija koronavirusa označila kraj neoliberalnog sveta kako je to rekao profesor sa Stanforda Fransis Fukujama u nedavnom intervjuu za Nedeljnik? Da li je ovo vreme da se vratimo u kapitalizam koji je postojao pre Tačerove i Regana, ili skandinavski model razvijene socijaldemokratije, što implicitno zahteva naš i svetski priznati ekonomista Branko Milanović? Ili se ništa epohalno neće promeniti, što nas uči iskustvo godina posle Velike recesije 2008/09, ili pak već uočena nesklonost vladajuće plutokratije da ne menja svet u kome im tako dobro ide.
Pre nego što pokušamo da bacimo više svetla na svet posle tekuće pandemije, prvo ćemo se osvrnuti na najsvežije projekcije kretanja svetske privrede, trgovine, i faktora koji postaje sve važniji: javnog i ukupnog duga vodećih svetskih ekonomija.
Rast BDP-a sveta i evrozone 2019-2022. (WB, ECB)
Junske procene Svetske banke ukazuju da će svetski BDP (izražen u tržišnim kursevima) pasti čak 5,2% u ovoj godini, da bi se oporavio za 4,2% u sledećoj. Na osnovu projekcija Evropske centralne banke izračunali smo da bi porast globalnog BDP-a u 2022. trebalo da iznosi 3,8%. Globalna trgovina će biti mnogo više pogođena nego proizvodnja, kako logistički poremećaji i zatvorene granice multiplikuju negativne tendencije (trgovina je po pravilu uvek snažno pogođena padovima ekonomske aktivnosti).
Prema Svetskoj trgovinskoj organizaciji (WTO), pad svetske robne trgovine u ovoj godini mogao bi da iznosi oko 13% optimistično ili čak blizu 32% u pesimističnom scenariju. Prognoze bliže prvom scenariju daje Svetska banka koja procenjuje smanjenje globalne robne trgovine za 13,4% 2020, ali uz skromniji oporavak u 2021. od 5,3% (ranija, i verovatno manje pouzdana, projekcija WTO ukazuje na mnogo snažniji rast u 2021: između 21% i 24%). Na osnovu projekcija Evropske centralne banke (ECB) proračunali smo da bi u 2022. povećanje svetske robne trgovine moglo biti umereno (4,4%).
Za Srbiju je najvažnije kretanje robnog izvoza i posebno uvoza u evrozoni (jer je uvozna tražnja zemalja koje čine evrozonu potencijalno naš izvoz), koja je i globalno najveći trgovinski entitet. Procene ECB (iz juna 2020) ukazuju da će evrozona posle pada (eksternog) izvoza i uvoza u ovoj godini od 13,6%, odnosno 12%, ostvariti porast od 8,4%, odnosno 7,4% u 2021, koji će se usporiti na 4,9%, odnosno 5,3% u 2022.
Kada je u pitanju javni dug svih članica evrozone, on će snažno porasti u ovoj godini, sa 84% na 101% BDP-a (usled ekstremno ekspanzivne politike praktično svih zemalja bloka), da bi se potom faktički stabilizovao na relativno visokom nivou. Međutim, od javnog je mnogo važnije, i opasnije, kretanje ukupnog duga, koji obuhvata i dug privatnog sektora, pre svega preduzeća i domaćinstava (npr. dug po osnovu stambenih kredita).
Snažno upumpavanje novca od praktično svih centralnih banaka bogatih zemalja, kojima se pridružila i Kina, dovelo je do toga da njihovi ukupni dugovi prelaze ili se približavaju trostrukoj vrednosti jednogodišnjeg BDP-a. Ovo su nezamislive veličine za period od pre deceniju i po ili dve, i glavna opasnost od takvog rasta ukupnih dugova, koja je nesumnjivo povezana sa besomučnim štampanjem novca, jeste mogućnost snažnog ubrzanja rasta cena nekretnina i hartija od vrednosti, sa svim negativnim efektima na imovinsku nejednakost (taj opasan trend se odigrava dve ili čak i preko tri decenije).
Male zemlje, poput naše, nemaju ovu privilegiju, te smo prisiljeni da imamo znatno skromnije fiskalne pakete od bogatih država Zapada. U svakom slučaju, većina, posebno bogatih, država će nakon pandemije imati mnogo veće javne dugove, a centralne banke razvijenih zemalja će posedovati ogromne proporcije tog duga.
Trendovi deglobalizacije
Svet je već u velikim turbulencijama od 2008, kada je pogođen najvećom finansijskom krizom posle ranih tridesetih. Kako navodi glavni ekonomista Financial Timesa Martin Wolf (u članku od 17. juna), pod uticajem pogrešnog pristupa na koji se kriza rešavala, nemaštine u kojoj su se našli mnogi, te percepcije da je kapitalizam namešten protiv običnog čoveka, a u korist bogatih, javnost u brojnim zemljama sa visokim dohotkom postala je besna. To se pokazalo kroz Bregzit, izbor protekcionistički i nacionalistički nastrojenog Trampa, ili kroz relativno dobre rezultate desničarskih pokreta na brojnim izborima ne samo u Evropi.
Ono što Wolf vidi kao problem jeste da kriza nije pogodila sve jednako, ni izbliza, i to je činjenica koja bi u velikoj meri mogla da ukaže kako bi svet mogao da izgleda u bliskoj budućnosti. Pojedina preduzeća i, posebno važno, pojedinci su mnogo više pogođeni ekonomskim posledicama pandemije COVID-19 nego drugi, jer njihove ekonomske aktivnosti zavise od bliskog fizičkog kontakta ili ih je sama njihova starost ili (nizak nivo) obrazovanja (i veština) dovela u lošiji ekonomski položaj. Ono što danas možemo skoro sa izvesnošću očekivati, to je da će se broj bankrotstava snažno povećati, da će brojni ljudi izgubiti poslove, te da će posledično doći do dugoročnih gubitaka u proizvodnji i produktivnosti.
Iako su globalni lanci snabdevanja već bili u padu pre pandemije, trenutna kriza jasno pokazuje da svet delimično napušta globalizaciju. U tom kontekstu upozoravajuće su reči uglednog američkog ekonomiste Keneta Rogofa (2020) koji smatra da ako deglobalizacija ode predaleko, nijedna zemlja neće biti pošteđena od teških troškova koje će to doneti svetskoj ekonomiji. S tim povezano, jasno je da ogromni fiskalni paketi pomoći jednostavno neće biti po sebi dovoljni, pored ostalog i usled promašenih investicija povezanih sa lošom alokacijom resursa i slabom političkom odgovornošću. Kada je u pitanju snažno povećan značaj uloge državnog finansiranja, čemu svedočimo s početkom krize, pandemija COVID-19 pokazala je sve rizike davanja prevelike moći centralnoj vlasti, i čini se da je najbolji pristup srednji put, uz malu pristrasnost u korist decentralizacije.
U postkoronavirus svetu možemo očekivati i sve veću primenu tehnologija koje obećavaju ‘povećanu sigurnost’ zajedno sa mogućnostima za veću socijalnu kontrolu (uspeh Kine u borbi protiv korone zahvaljujući i korišćenju nadzora ohrabriće mnoge na ovaj korak). Javnost neće biti spremna za stezanje kaiša, tj. smanjenje javne potrošnje, a to verovatno znači i veće poreze u budućnosti.
Dodatno, međunarodni odnosi su snažno pogoršani, i mnogi tvrde da se Kina i SAD već nalaze u novom hladnom ratu. Da li će SAD ‘zaštititi’ svoju ekonomiju koja je duboko integrisana sa ostatkom sveta ili će geopolitičko rivalstvo sa Kinom podrediti tim ciljevima – ostaje otvoreno pitanje, sa dalekosežnim posledicama po svet i našu zemlju.
Povećan rizik društvenog kolapsa
Što duže kriza bude trajala i što su duže prepreke slobodnom protoku ljudi, dobara i kapitala, to će takvo stanje stvari izgledati sve normalnije. Milanović (2020) potencira da će se formirati specijalni interesi sa ciljem održanja tog trenda dok bi dalji strah od još jedne epidemije mogao da pojača inače učestale pozive za ostvarenje nacionalne samodovoljnosti. On naglašava da napredna društva ne smeju da dozvole da ih ekonomija, posebno bogatstvo finansijskih tržišta, ostavi slepim prema činjenici da najvažnija uloga koju ekonomska politika može trenutno da odigra jeste održanje društvenih veza jakim pod ovim izuzetnim pritiskom.
Oni koji ostanu bez nade, posla i bez sredstava lako bi mogli da se okrenu protiv onih koji su bolje stojeći. Ako bi vlade morale da pribegnu upotrebi paravojnih ili vojnih snaga da uguše na primer nemire ili atakovanje na imovinu, društva bi mogla da počnu da se raspadaju, a sprečavanje toga treba da bude možda jedini cilj ekonomske politike danas. Rasno izazvane trenutne demonstracije koje potresaju SAD izvesno imaju i klasni karakter.
Na sličnom fonu sa Milanovićem je takođe ekonomista svetskog renomea Dani Rodrik, koji veruje da je pandemijom uzrokovana kriza umnožila i pojačala glasove onih koji pozivaju na dalekosežne reforme.
Rodrik polazi od toga da je implicitna pretpostavka koja stoji iza našeg trenutnog razmišljanja, kao i tradicionalnog modela socijalne države, to da će „dobri poslovi“ srednje klase biti dostupni svima sa adekvatnim veštinama. Međutim, dugoročni trendovi u tehnologiji i globalizaciji dovode do manjka dobrih poslova što često donosi velike društvene i političke troškove: raspadnute porodice, zloupotrebu droga i kriminal, kao i opadajuće poverenje u vlade, stručnjake i institucije, partijsku polarizaciju i populistički nacionalizam.
Jasno se nameće potreba za rastom potrošnje na obrazovanje i obuku, progresivni sistem poreza i transfera i socijalno osiguranje od rizika kao što su nezaposlenost, bolest i invalidnost. Ključno je da bi trošak stvaranja dobrih radnih mesta morao biti prebačen na preduzeća, koja tako dobro znaju da koriste prednosti koje im idu naruku (npr. ogromna državna ulaganja u nauku im često donose pojeftinjenje proizvodnih troškova, isti je slučaj sa snažnom sudskom zaštitom imovinskih prava kompanija). Dakle, programi obrazovanja i obuke, kao i bolja integracija radnika sa novim zahtevima tržišta rada, postali bi obaveza i korporacija, a ne samo države.
Badre (2020) naglašava da je dubina trenutne krize rezultat našeg kolektivnog propuštanja da razmišljamo nelinearno ili da obratimo pažnju na jasna upozorenja naučnika. Još gore, COVID-19 je verovatno samo uvod za katastrofe koje nas očekuju kao posledica klimatskih promena (naročito nakon što pređemo prag zagrevanja od 1,5°C iznad predindustrijskog nivoa, počevši od ranih 2030-ih). Ovaj autor smatra da COVID-19 nije diskreditovao globalizaciju. Globalna naučna zajednica povezana putem informacionih i komunikacionih tehnologija, učinila je genom novog koronavirusa sekvencioniranim i javno dostupnim već od 12. 1. 2020, i sada istraživači širom sveta dele svoja otkrića u potrazi za vakcinom (nikada do sada nije tako mnogo ljudi sarađivalo na istom projektu).
Pandemija COVID-19 nastupila je u kritičnom trenutku, ubrzavajući dublju krizu međunarodne saradnje, a rešavanje obeju će zahtevati značajne inovacije i velike napore za saradnju kako bi se postigla stabilna ravnoteža između ekonomskog rasta i socijalnog blagostanja.
Dodatno, kako će se sudstvo ponašati može u dobroj meri odrediti svet naše skore budućnosti. Naime, pandemija je učinila dugogodišnje nepravde vidljivijim za ljude širom sveta. Kako će sudije i sudovi reagovati pokazaće da li će trenutno preispitivanje neoliberalne ekonomije biti samo privremeni zaokret ili deo trajnije transformacije zakona i samog kreiranja politika.
Ako bi novi zaokret išao u pravcu otklanjanja prekomerne deregulacije, napuštanja koncepta privatizacije po svaku cenu, konstantnog odricanja od osnovnih državnih odgovornosti, te preokretanja trenda opadajućih poreza za imućne, to bi značilo da dolazi do stvarne promene. Sudovi su dugo oklevali da se bave ovim pitanjima iz zabrinutosti za njihov legitimitet i poštovanje prema izabranim granama vlasti. Ali u vremenu rastuće oskudice, nezaposlenosti i teškoća, ljudi će sve više gledati prema vladi da realizuje ustavne garancije, poput obrazovanja, zdravstva, te stanovanja. Velika pažnja će se s pravom usredsrediti na izvršnu i zakonodavnu vlast, ali će ipak sudovi donositi teške odluke u konkretnim sporovima o slobodi i bezbednosti, pojedinačnim i kolektivnim teretima i ko to sve plaća.
Načelno suprotnog mišljenja od gore navedenih je čuveni ruski politikolog Andrej Sušencov, koji pak smatra da tekuća pandemija nije, niti će bitnije promeniti ponašanje glavnih globalnih aktera. Naime, umesto menjanja temelja svetskog poretka, kriza će imati efekat novog, površnog spoljnog šoka koji će se osećati ograničeno vreme. Najbliža analogija je pandemija španskog gripa 1918, jedna od najsmrtonosnijih masovnih bolesti poslednjih vekova, koja je odnela desetine miliona života. Ipak, ona je ostala relativno mala epizoda u sećanjima savremenika koji su je posmatrali u senci događaja iz Prvog svetskog rata.
Za razliku od vremena te pandemija, vek kasnije svet je stabilan, bezbedan i nahranjen. Za većinu se radi samo o privremenoj promeni. Kriva smrtnosti u 2020. gotovo je ista kao i usled mirnije 2019. Da budemo ironični, glavni problem za većinu nije rizik od gubitka života, već nemogućnost posete omiljenih letovališta. Neki se čak žale da zbog povećanog korišćenja interneta nije moguće gledati filmove u 4K kvalitetu – te se moramo zadovoljiti HD rezolucijom.
Suštinski, kriza izazvana pandemijom ne menja parametre našeg života i deluje samo kao katalizator tekućih procesa, koji se može ogledati u ubrzanju strateškog uspona Kine. Očigledno da pandemija nije dovela do promena u dinamici vojnih i političkih sukoba, npr. u Siriji, Nagorno Karabahu, Ukrajini. Američki vojni i politički pritisak na Venecuelu i Kubu ne slabi, kao ni na Teheran. Vojni budžeti većine zemalja neće biti smanjeni.
Četiri scenarija sveta budućnosti
Referentni tursko-američki ekonomista Daron Ačemoglu navodi četiri moguća scenarija budućnosti sveta, od kojih su tri pesimistična. Prvi podrazumeva ‘nastavak po starom’, gde nema ozbiljnih napora da se reformišu slabe institucije ili da se reše ekonomske i socijalne nejednakosti koje su postale endemske. Drugi mogući put je „Kina-lite“.
Jedna od najočitijih lekcija krize jeste da je za upravljanje vanrednim situacijama velikog obima potrebna moćna vlada. U ovom scenariju, zapadne demokratije bi pokušale da oponašaju Kinu brinući se manje o privatnosti, istovremeno dozvoljavajući državnu kontrolu nad privatnim kompanijama (‘jer je demokratsko upravljanje previše neefikasno’). Zapadne zemlje bi se razvile u neku verziju Kine, ali bi im verovatno još uvek nedostajao nivo državnih kapaciteta koji se u Kini razvio tokom više od dva milenijuma (s čime se i Fukujama slaže).
Treći scenario vodi ka tehnološkoj dominaciji (digitalno kmetstvo). Amerika kao društvo bi npr. prepoznala potrebu za širokom koordinacijom, ali je izgubljeno poverenje u javne institucije, zbog jasnog neuspeha Trampa da upravlja krizom COVID-19. U ovom scenariju, Amerikanci bi počeli da se oslanjaju na privatne kompanije poput Applea i Googlea, koje bi mogle da uđu u upravljanje testiranjem virusa, praćenjem kontakata i drugim merama reakcije na pandemiju daleko efikasnije nego što je vlada učinila. Dodatno, njihove mogućnosti da ponude zabavu, tj. ‘poštede’ javnost od dosade, putem veštačke inteligencije i kroz tehnologije za automatizaciju značile bi da će kritične proizvodne lokacije nastaviti da rade punim kapacitetima.
Privatne kompanije će, naravno, nastaviti da prikupljaju lične podatke i manipulišu ponašanjem korisnika, sa vladom koja bi postala svojevrsna sluškinja Silicijumske doline, dugoročno vodeći ka distopijskom odredištu kao i u prva dva scenarija.
Četvrta opcija – „država blagostanja 3.0″ je obećavajuća. U ovom scenariju veća vlada bi se drastično razlikovala od npr. „Kina-lite“. Kako država postaje jača, tako će i demokratske institucije i mehanizmi političkog učešća biti adekvatni za nadgledanje njenih akcija i za pozivanje na odgovornost.
Iznenadna šansa za Srbiju
Donekle je paradoksalno da bi naša zemlja mogla da prođe relativno dobro ovu krizu. Pored komparativno posmatrano umerenog pada BDP-a ove godine, koji će biti praćen snažnim oporavkom domaće ekonomije u 2021, kako ukazuju procene međunarodnih finansijskih institucija, Srbija bi mogla na još jedan način da bude dobitnik. Po junskoj projekciji Svetske banke, Srbija zajedno sa Severnom Makedonijom stoji najbolje na Starom kontinentu, kada su u pitanju očekivanja za kretanje BDP-a u 2020, a slična je situacija kada su u pitanju projekcije za 2021, gde naša zemlja može da očekuje snažan, iznatprosečan, rast BDP-a.
Istina, ovo se dobrim delom može povezati sa strukturom srpske privrede koja ima manji udeo usluga u BDP-u nego što je to prosek na nivou Evrope (treba naglasiti da mnoštvo faktora utiče na ekonomsku aktivnost i da mnogi od njih nisu pod kontrolom ekonomske politike, te da je ovde pre svega važan oporavak naših najvažnijih trgovinskih partnera, dakle zemalja EU).
Proces koji je već dugo u toku, i koji je kriza povezana sa pandemijom koronavirusa samo ubrzala, jeste tehnološko razdvajanje (decoupling) SAD i Kine, koji će u izvesnoj meri morati da prati i EU, očekivano na strani starog saveznika na zapadnoj strani Atlantika. Naravno, uglavnom je neisplativo povlačiti već instalirane industrijske kapacitete, ali nije tako teško odlučiti da nova ulaganje forsirate u zemlje koje smatrate da ne mogu biti bezbednosna pretnja za vas. Među tim zemljama u najnovijim dokumentima Evropske komisije pominje se i Zapadni Balkan, gde Srbija kao ubedljivo najveća ekonomija sa najboljim potencijalima za dolazak stranog investitora izvesno ima najveće šanse da privuče lavovski deo investicija koje bi mogle izbegavajući Kinu da upravo dođu u naš region, odnosno zemlju.
Pored blizine Srbije glavnim evropskim privredama (uz nešto sreće mogli bismo postati ‘mini-Kina’ u dvorištu, ili ‘Koreja pred vratima’, kako su nemački investitori nekada zvali Češku), na takav povoljan razvoj događaja mogla bi da utiče i sve veća uvezanost domaće privrede u globalne (evropske) lance vrednosti, odnosno činjenica da su brojna naša preduzeća, sa nemačkim ili većinskim vlasništvom drugih zapadnoevropskih zemalja, proizvođači komponenti za složene industrijske proizvode, poput transportnih sredstava ili elektronskih uređaja. Dakle, ovaj proces bi se samo ubrzao, a podrška države za novo zapošljavanje bi mogla uticati na odluke novih investitora.
Snažna prisutnost kineskih firmi u Srbiji, povezana sa dobrim odnosima Beograda i Pekinga, svakako ne može omesti odluke kako EU tako i pojedinačnih investitora iz te zemlje. Suprotno, može ih dodatno motivisati da se bore za veći ekonomski uticaj u našoj zemlji, što domaćoj privredi može doneti samo benefite (bilo bi sjajno videti da se za investicije u našoj zemlji počnu nadmetati ekonomski džinovi, što jesu EU i Kina).
Proces evropskih integracija Srbije (uzgred budi rečeno, glavni strateški interes države je ulazak u EU i što pre u evrozonu, koja se ‘smeši’ susedima Bugarskoj i Hrvatskoj, kako stvari trenutno stoje, već 2023) i shodno tome uticaj Brisela na Beograd, tako je snažan da dobri odnosi Srbije sa Kinom ne predstavljaju rizik za potencijalne investitore iz zemalja članica EU.
Projekat „Postkoronavirusni svet i Srbija“ finansijski su podržali Balkanski fond za demokratiju (projekat Nemačkog Maršalovog fonda Sjedinjenih Država) i Ambasada Kraljevine Norveške u Beogradu
Mišljenja izražena u ovom tekstu nužno ne predstavljaju stavove Ambasade Kraljevine Norveške, Balkanskog fonda za demokratiju, Nemačkog Maršalovog fonda Sjedinjenih Država ili njihovih partnera
Tagovi
