Da bi postali olimpijski šampioni, sportisti provode godine usavršavajući svaki aspekt svog nastupa. Ništa manje pažnje ne posvećuje se njihovim uniformama: treba da budu lagane i zgodne, jer na ovom nivou, i najmanja sitnica može da utiče na ishod takmičenja.
A šta je sa svim onim modernim frizurama i blistavim dodacima koje smo videli na Olimpijskim igrama u Parizu ove godine?
Na foto finišu muškog sprinta na 100 metara, videlo se kako se na vratu američkog sprintera Noe Lajlsa, ljulja glomazni lanac obložen dijamantima, a na ruci veliki stari Omega sat.
Lajls je pobedio, bio je 0,005 sekunde brži od svog rivala. A pitanje je da li bi imao još bolje vreme da na sebi nije nosio tu dodatnu težinu?
Da li bi sprinterka Ša’Kari Ričardson mogla da uzme zlato umesto srebra na 100 metara za žene da nije imala tako dugu kosu?
Osnovni model trčanja
Fizika trčanja je prilično komplikovana, piše magazin Wired.
Prema jednostavnom modelu, trkač već posle kratkog vremena postepeno povećava brzinu. Međutim, čak i na kratkoj udaljenosti poput one od 100 metara, ne ubrzava je sve vreme.
U nekom trenutku dostiže konstantnu brzinu ili čak malo usporava. Recimo, ubrzava za vreme prvih 30 metara, a zatim postiže konstantnu brzinu.
Drugi Njutnov zakon kaže da objekat, ako ubrzava, mora da ima silu koja deluje na njegovo ubrzanje. Dakle, masa puta brzanje.
Vertikalno imamo gravitacionu silu koja vuče nadole, koja je uravnotežena „normalnom“ silom koja gura nagore sa zemlje. (U suprotnom, potonuli bismo u zemlju.)
Horizontalno, postoji sila trenja koja gura napred stopala koja dodiruju stazu, zbog čega trkač povećava brzinu, i na kraju postoji sila otpora, gde se vazduh gura prema trkaču.
Trčanje sa „aksesoarima“
Pretpostavimo da želite da nosite svoj omiljeni nakit za vreme trke. Kako bi to uticalo na vaš sprint od 100 metara?
Možemo da zanemarimo otpor vazduha, jer nakit ne bi mnogo uticao na to.
Recimo da imamo trkača sa masom od 65 kilograma. Pretpostavićemo ubrzanje od 2 metra u sekundi. Nazovimo ovo a1. Kada se sve to sračuna, dobija se ubrzanje koje iznosi 11,8674 sekundi. Ako se doda nakit, ta brojka bi iznosila 11,8683. Rit Alen, profesor fizike koji piše ovaj tekst za Wired, kaže da je ovo minimalna razlika u ubrzanju, pa bi on zato, da je trener trčanja, rekao svojim trkačima: „Ako ti tako prija, samo napred“.
Trčanje sa dugom puštenom kosom
Šta je sa kosom? Da li je važno da je prebacite napred ili je pustite iza sebe? U ovom slučaju, ne radi se o dodatnoj masi, već o otporu vazduha. Ovo je malo komplikovanije, piše profesor Alen.
Kako trkač povećava brzinu, sila otpora se takođe povećava. Neki ljudi kažu da je to ono zbog čega trkač postiže konstantnu brzinu. Ali to ne može biti istina – jer bismo inače mogli beskonačno brzo da trčimo na traci za trčanje, gde nema otpora vazduha.
Kada čovek iskoči iz aviona, njegov pad se ubrzava sve dok gravitaciona sila koja vuče nadole (masa puta gravitaciono polje) nije jednaka sili vazdušnog otpora koji ga gura nagore. Ovo se zove terminalna brzina, a za prosečne ljude ima vrednost od oko 54 metra u sekundi.
Ako uzmemo našu osobu od 65 kg, dodamo vrednost svih parametra za brzinu i dugu kosu, to bi moglo da produži njenu ovre za jedan procenat. Dakle, trkačica bi izgubila 0,0041 sekundi svog vremena.
„Govoreći kao momak sa kratkom kosom, imati dugu frizuru na Olimpijadi zaista vredi“, zaključuje profesor Alen.
Tagovi
