Nisam je odmah prepoznao. Prošlo je jednostavno previše vremena i otkako sam poslednji put pomislio na nju.
A to je dosta tužno reći za nekoga u koga ste bili zaljubljeni do dečačkih ušiju.
Dobro, nije kao da je to ikada mogla znati; sve i da se godina 2025. snima kao vesela romantična komedija, a ne kao ova prepostapokaliptična hororčina sa lošim saspensom, ne bih mogao tek tako da sretnem Alesiju Markuci – o njoj je, dakle, reč – i da joj kažem šta mi je značila u pretpubertetsko doba.
Još važnije, u doba kada ništa nije delovalo normalno.
„Il grande gioco dell’oca“ bio je šou koji se emitovao svakog petka na kanalu Rai 2; ne svakog petka, nego, što je za ovu priču, za nju i mene, mnogo važnije, svakog petka 1993. i 1994. godine.
Bile su sankcije, bio je mrak, sasvim doslovno, jer to da li ćemo se porodično spakovati na trosed i gledati najluđu emisiju na talijanskoj televiziji, to je zavisilo od toga da li će biti struje. Bila je i glad, bio je i rat – otac bi propustio epizode kada bi ga poslalo na neko ratište, ali smo mu prepričavali nezgode i zgode – a tamo preko mora, tamo preko čitavog sveta, bilo je veselo, šareno, bezbrižno, ludo.
Možda nismo imali MTV, možda su albumi dolazili sa zakašnjenjem od pola godine, možda smo sve filmove gledali u piratskoj verziji, ali smo zato, blagodareći nekom davnom dogovoru po kojem je u Crnu Goru stizao signal italijanske radio-televizije, imali „Veliku igru guske“.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 19. FEBRUARA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
